0%
О аутору
Ovo je prvi iz serije postova koji će se baviti etičkim izazovima i dilemama vezanim za pandemiju korona virusa COVID-19.
Zašto se u vanrednim uslovima mnogi ljudi još uvek ponašaju na uobičajene načine, ignorišući pritom preporuke zdravstvene zajednice? Na sajtu magazina The Atlantic, Јаша Манк (Yascha Mounk), profesor političkih nauka na Univerzitetu Džon Hopkins, понудио је четири могућа објашњења.
***
НАШИ МОРАЛНИ ИНСТИНКТИ НИСУ ПРИЛАГОЂЕНИ ОВОЈ КРИЗИ
Свако од нас може бити носилац корона вируса. Постоји могућност да обичним одласком на кафу или виђањемо са пријатељима ненамерно заразимо људе који ће се, за пар недеља, борити за дах у болничком кревету.
Колективне последице чинова које предузимамо у овом тренутку су још и веће. Ако не успемо да поравнимо криву – ако корона вирус настави да се шири толико брзо да број пацијената којима је потребна медицинска помоћ надмашује капацитет наших здравствених институција – доктори и сестре ће се суочити са незамисливо тешким одлукама о томе ко ће живети, а ко умрети.
Упркос томе, пуно људи широм света једноставно одбија да промени своје понашање. Они и даље одлазе код фризера, на плажу или организују кућне журке. У неким случајевима, ова неодговорност крши и изричита наређења. У Берлину је полиција морала затворити 63 кафића и клубова који су радили противно локалним правилима карантина. У Њујорку је градоначелник Бил де Блазио (Bill de Blasio) чак инсистирао на последњем тренингу у својој омиљеној теретани.
Почетком 20. века, једна асимптоматична носитељка смртоносне болести је постала позната као Тифусна Марија (Typhoid Mary) због броја људи које је заразила. Данас, хиљаде и хиљаде Корона Чедова (Corona Chad) и COVID Катарина (ЦОВИД Catharine) шетају улицама Америке, чинећи све како би повисили криву.
Зашто је многим људима толико тешко да поступе у складу са минималним захтевима које им морал поставља у овом ванредном стању огромних размера?
Први разлог има везе са пуким незнањем. За нас који смо провели протеклих пар недеља опседнути сваким најновијим насловом у вези са развојем кризе, лако је занемарити чињеницу да велики број наших суграђана једноставно не прате вести толико често – или пак прате радио емисије и телевизијске мреже које бесрамно умањују размере опасности по јавно здравље. Људи који се окупљају у ресторанима или се друже у великим групама једноставно не могу схватити озбиљност пандемије. Њихов „грех“ је искрено незнање.
Друго објашњење има везе са себичношћу. Излазак из тривијалних разлога представља стварни ризик за оне који ће вероватно умрети ако се заразе. Иако има случајева младих људи који су страдали од корона вируса, прелиминарни подаци из Кине и Италије сугеришу да у просеку, млади трпе знатно слабије последице. За оне чија је вероватноћа преживљавања већа, мање је ирационално – из искључиво себичне перспективе гледано – да избегавају друштвене сусрете.
Трећи разлог има везе са људском тенденцијом да се жртвујемо због патње која је пред нашим очима, али не и због патње која нам је далека или тешко уочљива.
Познати филозоф, Питер Сингер, формулисао је познати мисаони експеримент који указује на овај феномен. Ако бисте шетали парком и видели малу девојчицу која се дави у базену, вероватно бисте осетили да треба да јој помогнете, чак иако бисте током спасавања уништили своју скупу кошуљу. Већина људи препознаје моралну дужност да помогне другима, када их то не кошта пуно.
Међутим, Сингер нам представља још један сценарио. Шта ако је девојчица која је у смртној опасности удаљена пола света од нас, а ми бисмо јој могли помоћи донирањем новца који бисмо иначе потрошили на скупу кошуљу? Морална обавеза да се помогне би, тврди Сингер, била иста: живот девојчице која је удаљена од нас је подједнако битан, а цена његовог спасавања је подједнако мала. Па ипак, већина људи не би осећала исту обавезу да помогне као у првом случају.
Исто се може применити и на COVID-19. Они који одбијају да остану код куће можда не знају жртве својих чинова, чак иако су им ове географски блиске, те вероватно никада неће морати да се суоче са ужасним последицама онога што су учинили. Удаљеност их чини неоправдано безобзирнима.
Свако од ова три објашњења је у извесној мери убедљиво. Ипак, сматрам да она не успевају у потпуности да објасне феномен којем сведочимо. Студентима са Принстон Универзитета, који су провели своје последње дане у кампусу приређујући велике журке, нису мањкала ни средства, нити образовање да схвате шта је у питању. Старији људи који настављају свој свакодневни живот као да се ништа није променило, нису мотивисани веровањем да се они сами немају чега бојати. А онима који се још увек проводе по кафићима, заиста не би требало да буде тако тешко да замисле да би, уколико се разболе, представљали опасност за своје највољеније.
Стога, предлажем четврто објашњење. За разлику од прва три, оно се не односи на то шта људи знају или на то које су моралне жртве спремни да поднесу; уместо тога, оно се фокусира на то какве смо радње навикли да оцењујемо са моралне тачке гледишта.
Сви знају да су пиштољи опасно, смртноносно оружје. Да сам вас питао да уперите пиштољ у непознату особу, ваше срце би вероватно кренуло убрзано да лупа у знак протеста. Али већина нас је одрасла у свету у којем одлука да попијемо кафу у „Старбаксу“ или да се видимо са пријатељима у граду, није оптерећена дубљим моралним значајем. Без обзира на то колико опасни такви чинови могу бити у овој ситуацији, ми имамо осећај да су они потпуно бенигни.
Наше моралне интуиције нису довољно избрушене да нас воде током ове велике кризе. Сви ми сада имамо проблема са прилагођавањем у свету у којем напуштање властите куће из тривијалних разлога, са собом носи ризик убиства.
Сматрам да је управо ово објашњење кључно за опис ситуације у којој људи отворено игноришу савете здравствених институција. Али објашњење није исто што и изговор. У овом тренутку, активности које се на први поглед чине безазленим могу представљати еквивалент подизању пиштоља и повлачењу обарача.
Дакле, потпуно је нормално да с времена на време игноришемо позив на социјално дистанцирање. Међутим, пратећи своје инстинкте, а не разум, доводимо у опасност себе, своје пријатеље и комшије. А то је једноставно неопростиво.
Јаша Манк
(превео и уредио Владимир Лукић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
