0%
О аутору
Ко први треба бити прикључен на респиратор када их нема довољно за све? На основу ког критеријума донети ту одлуку? Познати аустралијски филозоф и биоетичар Џулијан Савулеску, професор примењене етике на Универзитету Оксфорд и Доминик Вилкинсон, професор медицинске етике на Универзитету Оксфорд, говоре о овом проблему, сматрајући да је питање ко добија респиратор од изузетног значаја, као и да се одлуке морају доносити принципијелно – на основу неке од концепција правде.
***
КО ДОБИЈА РЕСПИРАТОР У ПАНДЕМИЈИ?
ЕТИЧКИ ПРИСТУПИ ПРУЖАЊУ МЕДИЦИНСКЕ НЕГЕ
Замислите две особе. Прва је Џоан, запослена четрдесетогодишњакиња са двоје деце, у добром здравственом стању. С друге стране је Марија, осамдесетогодишњакиња која болује од различитих облика деменције и збринута је у дому за старије. Обе су заражене корона вирусом и потребан им је респиратор да би преживеле. Међутим, на располагању имате само један респиратор. Коју од њих две ћете прикључити на њега?
Ових дана све више држава на свету бори се са ширењем корона вируса и недостатком медицинских залиха неопходних за пружање помоћи и, у крајњој линији, спасавање људских живота. Доктори из дана у дан излазе на крај са моралним дилемама ове врсте. Неупитно је да људи у нормалним условима (са довољно залиха) треба да имају једнак приступ и једнака права на медицинску негу и помоћ. Никоме не треба ускратити медицинску помоћ на основу пола, расе, година, хендикепа или било ког другог фактора. То би била дискриминација. Међутим, шта чинити када су залихе ограничене? Доктори приступају различитим решењима овог етичког проблема.
У Италији, горе наведени фактори и те како имају значаја при доношењу одлука чији живот је битнији. Предузимају се радикалне мере попут одабира критеријума који налажу спасавање, у ванредним ситуацијама, људи млађих од осамдесет година или оних који имају мање од пет других пропратних обољења. У Нигарди доктори одбијају да људима старијим од шездесет година пруже било какав третман који би им потенцијално продужио живот. Дакле, на који начин би државе, попут Аустралије, требало да рационално организују употребу респиратора?
- ЕГАЛИТАРИСТИЧКИ: „КО ПРЕ, ЊЕМУ ДВЕ“ ПРИСТУП
Једно популарно становиште говори о једнакости приступа: свако би требало да има једнаку могућност за лекарску помоћ. Егалитаристи се држе принципа „пођеднака нега за пођеднаке потребе“ и сматрају да никакве друге околности не би требало да утичу на пружање помоћи. Ово, у теорији, јесте принцип јавних здравствених установа. У пракси, пак, овај принцип постаје утрка за добијање неге. У идентичним, пођеднако нужним околностима, помоћ ће бити пружена ономе ко је први тражио. Једнакост приступа имплицира да би доктори, уколико имају само један респиратор, требало да одлучује бацањем новчића или неком сличном насумичном процедуром (попут „ко пре, њему две“).
- УТИЛИТАРИСТИЧКИ: „НАЈБОЉА УПОТРЕБА РЕСУРСА“ ПРИСТУП
Алтернатива првом приступу је разматрање последица нечије радње. Најпознатији вид овог становишта јесте утилитаризам. Вођени утилитаристичким принципом, доктори би требало да одаберу онај поступак који ће донети највише добробити. Утилитаризам каже: ресурсе треба расподелити на најкориснији начин, а то је онај који омогућава највеће добро за највећи број људи. Уколико можеш да спасиш пет људи уместо једног човека, спаси њих пет. Како то изгледа у пракси? Време проведено на респиратору мери се бројчано. Што је дуже једна особа прикључена на исти респиратор, више људи ће умрети због те особе. Уколико је једној особи потребно да четири недеље буде прикључена на респиратор како би преживела, а четирима осталима је потребна по једна недеља, онда би требало спасити те четири особе. Доктори би требало да узму у обзир и дужину лечења неке особе. Друга битна ставка јесу и нечије шансе за опоравак. Уколико једна особа има деведесет посто шанси да преживи, а друга само десет, треба спасити прву. Италијански доктори тврде да године јесу битан фактор, будући да смањују шансе за преживљавање. Међутим, године су и саме по себи битан фактор за утилитаристе, јер ће старији људи живети краће.
Размотримо још једном случај Џоан и Марију. Ако спасимо Џоан, можемо очекивати да она живи још 45 година. С друге стране, Мери ће, у најбољем случају, живети још неколико година.
Према утилитаристима, требало би да спасимо младе, јер се очекује да ће они живети дуже. (Још један фактор, на који ћемо се вратити, састоји се у томе што су старији већ имали више живота).
Али утилитаризам узима у обзир и један фактор који је контроверзнији од старости – квалитет живота. Чињеница да Мери пати од тешког облика деменције, рачуна се као разлог против њеног лечења.
Размотримо један екстремни пример. Исходишна тачка деменције је потпуни губитак свести. Замислимо да Пол изгуби способност за самостално дисање. Он има 60 година, још увек ради, ментално је још сасвим способан. С друге стране, Френк има 70 година и у несвести је, у последњем стадијуму деменције.
Јасно је да би требало да лечимо Пола. Френк ће извући нула користи из чињенице да ће бити одржаван у животу у несвесном стању. Заправо, ово би било истина чак и ако би Френк (који има деменцију) био млађи од Пола.
Шта је са мањим оштећењима, когнитивним и другим инвалидитетима? Према утилитаристима, њих треба узети у разматрање када одлучујемо о расподели средстава, онда када они утичу на благостање. Благостање је наравно једно од најдубљих етичких питања – шта је оно што чини живот једне особе добрим? Филозофи су хиљадама година расправљали о овом питању, и неки од одговора до којих су дошли тичу се среће, испуњења жеља или самоостварења као људских животиња (што између осталог подразумева и дубоке везе са другима, као и личну аутономију). Стога ће утилитаристи узети у обзир шансе за преживљавање, дужину живота након успешног лечења и квалитет живота. Ови судови су изузетно контроверзни. Да ли би требало да усвојимо егалитаристички или уталитаристички приступ вентилатору?
- КОНТРАКТУАЛИСТИЧКИ: „ИСПОД ВЕЛА НЕЗНАЊА“ ПРИСТУП
Овакав приступ долази из другачије традиције. Он тражи да људи донесу одлуку под велом незнања. Какву одлуку ћете донети уколико су пођеднаке шансе да ћете се наћи у кожи Џоан, Марије или Френка? Кога ћете спасити? У оваквим ситуацијама, људи углавном бирају сценарио који ће им пружити највише шанси или се, пак, одлучују за дуг, квалитетан живот. Контрактуалистички приступ се тако приближава оном утилитаристичком.
У пракси доктори најчешће одлучују утилитаристички. Овакве одлуке је лако одбранити. Ипак, требало би имати у виду да постоје и другачији етички приступи, који се такође могу бранити.
- РАВНАЊЕ КРИВЕ: „ПРЕМАЛО И ПРЕКАСНО“ ПРИСТУП
Имамо два „брижна“ приступа која покушавају да реше проблем. Први захтева увођење додатних рестрикција грађанима, попут забране кретања и окупљања, не би ли се епидемија развукла и крива поравнала. Самим тим бисмо успорили ширење вируса, смањили број заражених у датом тренутку, избегли претрпавање болница и омогућили сваком пацијенту да добије респиратор. Овакав приступ је можда био могућ у раној фази вируса (као што су то учинили Сингапур и Тајван), али будући да је у Аустралији тај брод отпловио и да се тренутно (попут Италије) суочавамо с мањком ресурса, за овај приступ је у оваквој ситуацији када медицинских средстава нема довољно, прекасно.
- ПАТЕРНАЛИСТИЧКИ: „МИТ О ВЕЋОЈ ШТЕТИ“ ПРИСТУП
Поједини људи тврде да је за старије пацијенте или оне који су животно угрожени, прикључивање на респираторе штетно. Штавише, доктори са интензивне неге написали су отворено писмо старијим људима казавши „да не желе користити машине које ће нанети штету њиховом здрављу“. Међутим, свака медицинска помоћ и третман могу, у неку руку, наштетити нечијем здрављу. Напросто је нетачно да ће интензивна нега нашкодити особи оболелој од корона вируса, која је старија од 60 година, или која има коморбидитете. Када доктор одбије да прикључи неку особу на респиратор јер је то штетно по њено здравље, он износи један патерналистички вредносни суд. Уколико прикључивање на респиратор пружа шансу за спасавање нечијег живота, на тој особи је да одлучи да ли је респиратор спас или проклетство. Тврдња коју су у свом писму изнели доктори са интензивне неге, занемарује неопходност доношења одлуке о расподели медицинских средстава претварањем да се чини само оно што је најбоље за пацијенте. Ово је просто погрешно.
Наше одлуке требало би да се воде оним што је праведно.. Доктори би требало да одлучују о ризицима које треба и не треба предузети, не само у име једног пацијента, већ у име свих пацијената. Нажалост, нема довољно респиратора за све, па ћемо морати да доносимо моралне судове о томе на који начин и коме ће они прво бити додељени. Неизбежно, имаћемо победнике и губитнике. Треба да преузмемо одговорност за доношење оваквих одлука на што моралнији начин, узимајући у виду све околности.
Џулијан Савулеску
Домоник Вилкинсон
(Превела и уредила: Миљана Живић; фото: Алекса Скочајић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
