Да ли је морално прихватљиво изаћи у пивницу током кризе изазване корона вирусом? А испред зграде на лименку пива? Да ли је праведно гомилати залихе основних намирница? У тексту који је приредио Алекс Кристијан (Alex Christian) за часопис WIRED, сазнаћемо одговоре на ову и још неколико сличних моралних дилема са којима ћемо се суочити у периоду самоизолације.
***
У четвртак увече је Борис Џонсон, премијер Велике Британије, објавио како влада Велике Британије одлаже спровођење свог „плана за CОVID-19“. Циљ за сада јесте смањити врхунац ударца вируса. Неки су предвидели моментално затварање школа и образовних установа, баш као и забрану свих врста масовних окупљања.
Међутим, забрана није стигла. Уместо тога, упућен је апел, онима са високом температуром и кашљем, да остану код куће наредних седам дана. Школе и канцеларије ће остати отворене, док спортски догађаји могу, барем у теорији, и даље бити одржавани. Једина ствар за коју је премијер предложио да се забрани јесу екскурзије у иностранство и путовања људима старијим од седамдесет година.
Овај, нимало радикалан приступ у сузбијању ширења вируса, суочио се са критикама са свих страна. Уместо жељеног, чвршћег плана, један мекши, корак-по-корак план је заузео његово место. Професор Крис Вити, главни медицински саветник у Великој Британији, упозорио је како би преурањена акција довела до „коронског умора“, односно, како би ентузијазам јавности за сузбијање ширења вируса знатно опао, баш у тренутку када би он достигао свој врхунац.
Ту такође постоји и проблем друштвене изолације. Да ли треба обуставити посете члановима породице који су болесни, рањиви и старији, чак иако ми сами немамо никакве симптоме корона вируса? Вити је препоручио да се овакве посете не обустављају, рекавши да би то „изазвало велике практичне проблеме“ и како би „могло досвести до усамљености и других сличних, непожељних проблема“.
Кашаљ, повишена температура, проблеми с дисањем и болови су све симптоми корона вируса. Усамљеност, с друге стране, још увек није. У светлу хитног састанка британске владе који је био одржан у четвртак, Министарство здравља објавило је нова упутства којих треба да се придржавају људи у самоизолацији: нема одласка на посао, нема коришћења јавног превоза, нема изласка из куће и шетања седам дана. Онима који су заражени вирусом, Министарство здравља препоручило је да, уколико за њих нема места у болницама, буду удаљени барем два метра од својих укућана.
У предстојећим недељама вероватно ће све више и више људи бити приморано да остане код куће, са потенцијално врло мало посла, социјализације, вежбања и свеже хране. Ова незгодна ситуација намеће питање: какав ће утицај све ово имати на наше ментално здравље? „Свесни смо да забрана изласка из куће може бити врло обесхрабрујућа,“ каже Стивен Бакли, шеф одељења за информације о менталном здрављу добротворног удружења Ум. „Уколико сте приморани на самоизолацију, згодно је имати осмишљен план, како бисте време провели на најбољи могући начин.“
Бакли наглашава како је одржавање контакта са друштвом круцијално, будући да седам дана самоће може представљати велики изазов у доба где смо свакодневно у контакту са спољашњим светом, било преко интернета или уживо. Такође препоручује ментално разгибавање, оно које превазилази свакодневни програм на ТВ-у и бинџовање серија на Нетфликсу. „Размислите о томе да се можда упишете на неки онлајн курс, или се распитајте да ли ваша локална библиотека има апликацију преко које можете преузимати и читати књиге, аудиокњиге и часописе.“
Али треба успоставити равнотежу између нашег менталног и физичког здравља док се ширење сузбија. Овакве околности ће нас сигурно суочити са многим моралним дилемама које ће захватити сваки аспект наших живота.
На пример: да ли је морално прихватљиво, за оне који немају симптоме, отићи у пивницу с обзиром да постоји могућност да се заразе и потом преносе вирус? За једног професора етике са Харварда, дилема овде уопште не постоји. „Политика која захтева да сви избегавају блиски контакт који би омогућио даље преношење вируса мени изгледа сасвим оправдано,“ објашњава Томас Скенлон. „Можда ово не обухвата сценарио у којем два пријатеља седе испред зграде, на два метра удаљености, са лименком пива у руци. Али колико ме сећање служи, просечно вече у пивници нимало не личи на ово.“
Скенлон, аутор књиге Шта дугујемо једни другима, тврди како би такође требало да обуставимо посете нашим вољенима који су болесни. „Узимајући у обзир ризике, а нарочито оне којима су изложени људи у рањивим условима, то што неко нема симптоме, не ослобађа га предострожности које се морају предузети. Нема сумње да смо сви у искушењу да верујемо да нисмо заражени уколико немамо симптоме, али том искушењу се, у оваквом времену, мора одолети.“
Свако ко је ишао у куповину у току прошле недеље, имао је приликe да види како се залихе смањују, и како намирнице и потрепштине као што су паста и тоалет папир све више и више постају нешто попут блага. Да ли је поштено правити залихе хране, иако је она другима можда и потребнија? „Наравно да не,“ тврди Деби Робертс, професорка филозофије на Единбуршком универзитету. „У најбољем случају, требало би помагати једни другима и не би требало узимати више него што нам је потребно.“
Међутим, о овом ставу се може расправљати. Макс Кан Хејворд, професор Универзитета у Шефилду, тврди како куповина у оваквом времену представља чин балансирања различитих дужности. „Имамо обавезе према свима у нашем друштву, али такође имамо и обавезе према нашој породици. Уколико купим више производа за дезинфекцију него што ми је потребно, како бих дао својим родитељима, ја сам из етичке перспективе поступио исправно. Али сам зато поступио рђаво из перспективе непристрасности.“
Ова ситуација на видело износи још један проблем, онај који се тиче доставе и достављача. Да ли је у реду, за особу у самоизолацији, да наручи храну и на тај начин изложи ризику возача и/или достављача? „Било би много горе када би ишли у набавку. Они морају јести и најбоља опција јесте достава. Ми јако поштујемо људе запослене у здравству, али ће, надам се, друштво мало више поштовати и раднике ове врсте, који нам свакодневно пружају вредне услуге, излажући своје здравље ризику“, закључује Хејворд.
У следећих неколико недеља и месеци, бићемо суочени са свим овим моралним проблемима и дилемама. „Уколико нисте сигурни како да исправно поступите, помаже да будете добро упознати са свим релевантним чињеницама,“ каже Робертсова. „Знамо да су старији и људи слабог имунитета најугроженији, стога морамо бити посебно брижљиви према њима и морамо се трудити да их сачувамо.“
Алекс Кристијан
(Превео и уредио Лазар Ножица; фото: Алекса Скочајић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
