Историја

Почеци српске уставности - поводом годишњице Сретењског устава

15. фебруар 2021. Историја
Коментари
1192 речи, ~6 минута читања

0%

Сретењски устав / InfoKG

По одредбама Акерманске конвенције (7. октобра 1826.), три султанова хат-и шерифа (30. септембра 1829, 15. октобра 1830. и 4. децембра 1833.) и одлука донетим на Трифунској скупштини 1834. године, кнез Милош је 1834. године основао комисију са задатком да по преводима француских и аустријских закона (Наполеонов кодекс је у потпуности преведен у периоду 1830-1832 године) и њиховим усклађивањем са потребама српског друштва изради српске законе. Међутим, кнез је одлагао испуњење обећањȃ дȃтих на Трифунској скупштини. Надзор над радом комисије за израду закона је поверио Димитрију Давидовићу и Лазару Теодоровићу. Расцеп је настао између кнеза који је настојао да одржи аутократски режим са једне и старешина, које су тежиле да ограниче кнежеву самовладу и да повећају свој утицај у државној политици, са друге стране.

            Кнез је настојао да свој положај очува тако што није износио нацрт закона и устава које је обећао, те је скупштину заказану за светог Саву 1835. године, крајем 1834. одложио за Сретење. У бојазни да се не настави са одлагањем у недоглед, у овом тренутку су појачане већ отпочете припреме појединих народних старешина за подизање буне против кнеза. По овом питању је Стојан Симић, 12. јануара 1835. године окупио значајне народне старешине, Основни захтеви завереника били су да се на скупштини заказаној за Сретење укине кулук и донесе Устав. Назив „Милетина“, буна је добила по томе што је највећу групу побуњеника, око 6000 људи, сакупио расински сердар Милета Радојковић у Јагодини, 17-19 јануара 1835. године. Из Јагодине су побуњеници кренули ка Крагујевцу и на брдо Табориште стигли 20. јануара. Пред побуњенике је изашао Тома Вучић Перишић са 150 коњаника и прихватио да буде посредник између њих и кнеза. Он се сложио са захтевом да се кнежева власт ограничи, али да се очува достојанство кнежеве личности. Побуњеници су прихватили овај предлог и 35 њихових старешина је смештено у Суд народни српски у Крагујевцу, одакле су позвали среске старешине да са оружаном пратњом од 100-150 људи дођу у Крагујевац. Пред наоружаним народом су обнародовани захтеви да се успостави Савет и утврде односи између кнеза и Савета; да се гарантује безбедност живота и имања свим грађанима и да се порез утврди тако да не оптерећује народ. Кнез Милош је захтеве прихватио 22. јануара, али уз услов да се побуњеници разиђу и да се сва питања разреше на Скупштини. Овај услов су побуњеници, невољно, били принуђени да прихвате. Значај Милетине буне био је у томе што је прекинула кнежево одлагање и поставила неминовним испуњење преузетих обавеза као акутно државно питање од највећег интереса, које се имало решити хитно и под ознаком највећег приоритета.

            Велика народна скупштина је одржана у Крагујевцу, од 14. до 16. фебруара 1835. године. На скупштини је учествовало 2400 посланика, уз присуство још око 10 000 знатижељних грађана. Сретењски устав је писан по узору на француски устав из 1791. и уставне повеље из 1814. и 1830. године и белгијски устав из 1831. године. Имао је 14 глава и 142 члана. Писац Устава је био Димитрије Давидовић. Рад у комисији за израду закона је и кључни услов због којег је Давидовић био у стању да читав уставни текст састави за само двадесетак дана. Одредбу Одвојеног акта Акерманске конвенције, по којој је Србија добила право на самосталну унутрашњу управу, Давидовић је тумачио тако да то у ствари значи право Србије да самостално донесе Устав, као највиши правни акт, без иједне стране воље. Наиме, Устав је једини правни акт који се доноси на основу стварне моћи уставотворца. Изнад њега не стоји ниједан правни акт из кога би Устав происходио. У овоме је лежао и највећи значај Сретењског устава и разлог због кога су се силе заложиле за његово укидање. Давидовић је израз „устав“ у савременом смислу речи увео у српски језик,  у значењу стручног правног израза constitutio. Заклетву на устав су положили кнез и сви посланици.  

            Највећи број чланова се односи на положај и однос кнеза и Савета. Законодавну иницијативу су имали кнез и савет. Кнез је имао двоструки суспензивни вето, а ниједан закон није могао да се примењује ретроактивно. Савет је имао неодређени број саветника (чланова) од којих је кнез именовао шесторицу министара. На челу Савета је био председник, по избору саветника, а секретар Савета је био најмлађи саветник. Савет је имао контролу свих осталих органа власти и улогу врховног суда.  Скупштина се састоји од сто угледних посланика, а посебним законом би се утврдила изборна правила, с тим да би посланик морао да има најмање тридесет година. Скупштина се састаје сваке године о Ђурђевдану, а по потреби и чешће. Скупштину кнез сазива, одлаже и распушта својим указом, али Скупштина има искључиво буџетско право и право увођења и укидања пореза. Одлуке Скупштине нису обавезивале ни кнеза, ни Савет, ни попечитеље, али јој је попечитељ финансија Скупштини подносио извештај.

            Судство је уређено у три степена: окружни, велики (апелациони) суд и судско одељење Државног савета. У области грађанских права (поглавље Општенародна права Србина), Устав је предвиђао пуни интегритет личности; независност судства и право на законито суђење; слободу кретања и настањивања; неповредивост стана; право на избор занимања и верску и националну равноправност. Укинут је кулук, осим за изградњу путева и мостова. Кажњавање је стављено у искључиву надлежност суда и надлежног закона. Уведена је обавезна војна служба. Чиновничка звања су ненаследна, али доживотна, а чиновници нису смели бити деградирани или отпуштени без судске одлуке. Уставом је Србија подељена на округе, срезове и општине, а власт на законодавну, извршну и судску. Законодавну власт су делили кнез и Савет.  Кнез је могао да смени попечитеље са извршних функција, али не и из Савета. Устав је потврдио Конкордат са Цариградском патријаршијом из 1831. године. По Сретењском уставу, кнез неприкосновена и неодговорна личност, што је и један од услова из договора Томе Вучића Перишића са вођама Милетине буне. Наслеђе престола је регулисано унутар породице Обреновић, по праву првородства.

            У члану 79 Сретењског устава је одређено да се у целој земљи суди по јединственом законику, који је Милош обећао на скупштини. Ово кнежево обећање, међутим, није остварено у време његове владавине. Грађански законик је, према нацрту који је израдио Јован Хаџић, донесен 1844. године.  После педесет и пет дана, устав је повучен, услед противљења Аустрије, Омсанског Царства и Русије. Упркос укидању Сретењског устава, доношење органског акта за Србију постало је политичка неминовност и питање које је већ добило места у међународним односима, те је 1838. године у Цариграду, уз сагласност Порте, Русије и Енглеске, донесен тзв. „Турски“ устав, тј. четврти хат-и шериф за Србију, који је предвиђао извесна уставноправна ограничења за Србију, којих у Сретењском уставу није било. Због тога што су укинути сви феудални односи, уређена грађанска права и самосталним унутрашњим актом установљен уставни статус и управна подела државе, доношење Сретењског устава се може сматрати догађајем којим је окончана Српска револуција, која је започета на исти дан 1804. године, са избијањем Првог српског устанка.

Одабрана литература

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986.

Радош Љушић, Србија 19. века. Изабрани радови, I-II, Београд 1994, 1998.

Радош Љушић, Историја српске државности, II, Србија и Црна Гора - нововековне српске државе, Нови Сад 2001.

Сима Аврамов, Сретењски устав - 175 година после, Анали Правног факултета у Београду 43-1/2010, 36-65.

Татјана Кандић, Власт и судска власт у периоду Сретењског и Турског устава, Зборник Народног Музеја Чачак 43/2013, 49-127.

државност , уставност , Србија ,

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600