Узениченог пурпурног лука под надвожњаком, удаљавали смо се од пруге, како бисмо сачекали свитање, а самим тим и наш термин за обилазак Меморијала и музеја Аушвиц – Биркенау. Термин смо резервисали неколико месеци раније, након опсежне претраге на упит „како је најбоље обићиˮ место највећег страдања у Другом светском рату, а вероватно и мимо њега. Дошли смо до податка да је обилазак овог меморијалног комплекса бесплатан и, навикнути на куповину улазница, нисмо веровали да је тако. Када смо тог јутра дошли до музеја одакле започиње обилазак (пола сата раније, као по пропису), уверили смо се да од раног јутра до касне вечери на улаз чека више стотина људи; толико, паралелно, излази. И заиста нико није враћен. Свако је добио карту; дневно, у просеку, око пет хиљада људи. Док смо чекали наш термин за обилазак с водичем у оквиру групе на руском језику, крај нас су пролазили људи различитог узраста, националности, вероисповести. Ово место посећују организоване групе истраживача, ученика, студената; породице, појединци. Док се некада на овом месту раздељивало, жеља за памћењем људе уједињује. Та хетерогеност посетилаца евидентна је и на микро плану групе: у нашој руској групи готово нико није био Рус по националности. Када смо напослетку разменили личне информације са водичем, питао нас је зашто смо се нас двоје из Србије определили за руски језик; то исто питање постављено је Пољацима, Кинезима, Словацима, посетиоцима из Енглеске. Упечатљиво је што се посетиоци из Пољске одлучују за водича на другом језику, када је пољски језик свакако доступан при избору; размишљајући о томе, дошла сам до могућег закључка о некој инстинктивној жељи сваког посетиоца да чује другу причу – причу друге стране (било које друге).
У меморијал и музеј улази се обавезно с картом која се (као што смо ми урадили) купује преко интернета (за обилазак у малој групи са водичем), или добија (за индивидулани и самостални обилазак) без икакве накнаде на лицу места, на пулту у дворишту музеја. Посетиоци пролазе безбедносну проверу, вероватно због бриге о самом меморијалу који је доступан за обилазак у свом аутентичном облику (онако како је затечен 27. јануара 1945. године), али и из предострожности јер се у сваком тренутку на подручју овог меморијала налази најмање хиљаду људи (обилазак је могућ 8–10 сати дневно, а најкраће стручно вођење траје три и по сата). Након уласка у комплекс музеја, на унутрашњем пулту добијате налепницу коју стављате на ревер. Она се даје пре свега из практичних разлога, али евидентна је њена симболика – свака група посетилаца означена је одређеном бојом, а боје кореспондирају са колоритним обележјима тадашњих затвореника логора Аушвиц. Током сусрета са водичем, уз основне информације о предстојећем обиласку, упућена је молба да „не правимо селфиˮ. У први мах смо били изненађени јер нисмо помислили да би некоме то пало на памет. Касније смо спознали да је ипак било разлога за ову молбу... Пре уласка у аутентичну област меморијала, добијате слушалице како бисте све време могли самостално да разгледате, а да истовремено слушате информације свог водича. Већ на почетку желим да истакнем да се ово вођење разликује од свих досадашњих, којима сам присуствовала обилазећи друга места историје и страдања. Водич говори објективно, али не дистанцирано од теме о којој говори; казује без афективности, а људски топло и пријемчиво. Тако обилазак места највећег страдања постаје подношљив. Иако сам претходно чула приче о индивидуалном прекиду обиласка услед детаља и сцена које је тешко појмити, нико из наше групе није одступио ни на тренутак.
Симболично, силазимо испод нивоа земље и у тим влажним зидовима међу којима се крећемо препознајемо „парампарчадˮ приче порушене детонацијом, пред бегом од трагова злочина. Потом излазимо на светлост и ходамо ка капији Аушвица кроз узак ходник, где се непрестано, тихо али разговетно изговарају имена забележених жртава. Касније смо сазнали да је оним неидентификованим (при чему је ова размера некада била 250:750) посвећена спомен-урна, сачињена од земље захваћене са тла Аушвица, наталожене пепелом. Стижемо до капије са натписом „Arbeit macht freiˮ. Почињемо да препознајемо оно о чему смо читали у делима Прима Левија и других малобројних преживелих заробљеника. Застајали смо код сваког значајног места овог подручја (иако се ни за један његов педаљ не може речи да је мање важан; на то вас опомиње специфичан мирис овог простора, у коме препознајем мирис глине, устајале воде и нешто што до тада никада нисам осетила, па га не могу ни описати). Најпре стајемо пред платоом са кога су (изрежирано) звуци оркестра заробљеника дочекивали нове; он је десно од улаза. Нимало случајно је с десне стране, Тада је почела водичева прича о логистици и симболици детаља овог логора. Ништа није било непромишљено; поставља се питање да ли је икада иједна ситуација могла да изненади логистичаре овог комплекса? Улазили смо у одређене блокове комплекса Аушвица (односно Аушвица I). У њима се чувају експонати садржани их личних ствари затвореника. Наравно, водич је и овом приликом појашњавао методологију управе логора, те нам је постало јасније откуда толико личних предмета на овом простору. Такође, појашњавана нам је и методологија максималног коришћења затвореника која је задирала у његово тело – од косе до усне дупље. Прелазили смо пут који су прелазили они којима је дато право на мало дуже бивствовање у логору. Водич нас је повремено опомињао да упамтимо одређени детаљ (вспо́мните) јер ће га касније, када одемо у комплекс Биркенау, уланчати у причу. У једном ходнику налазе се фотографије затвореника, пре почетка њиховог тетовирања, односно пре претварања у бројеве. Гледајући та лица почињете да доживљавате историју мимо дефиниција и бројки. Водич нам скреће пажњу да сагледамо шта пише испод њихових имена, додајући да опис рада на том и том месту, у том и том периоду, не имплицира прелазак на више место, већ одлазак испод, у земљу, или на земљу. Имали смо прилику да видимо аутентичне фотографије настале на тлу логора од стране логорског фотографа. Упечатљива је фотографија процеса селекције где лекар стоји пред затвореником насмејан, док сенка на земљи одаје смер његовог палца – у бараку, или у крематоријум. Крај једне фотографије смо застали како би нам водич појаснио зашто се прешло на фотографисање затвореника из неколико углова; таква метода је уведена касније, а пре тетовирања јер су и сами нацисти тек на овом простору увидели како глад и тежак рад човека деформишу до непрепознатљивости. Пред фотографијама деце смо некако спонтано сагињали главе, као кривци. Последњи детаљ при овом делу обиласка била су вешала начињена на месту Хесове бараке; на њима је, након суђења, погубљен управник логора. На њих је право гледао прозор куће у којој је била смештена његова породица, тик уз ограду логора. Ови детаљи су верно предочени у књизи Дечак с пругастом пижамом.
До дела Аушвиц – Биркенау путује се аутобусом, доступним свим посетиоцима. Овде се налази пруга смрти са историји препознатљивим луком од печене црвене цигле. На прузи је венац белих ружа. И иначе, посетиоци доносе само бело цвеће које симболизује невино страдале жртве. Нисам истраживала да ли је такво правило; логика потврђује да је тако једино исправно. Ходамо ка вагону. Настављамо ка платоу за селекцију. Обилазимо споменик жртвама Холокауста који је постављен крај самог платоа, у близини порушеног крематоријума. Уз споменик се налазе истоветни натписи на језицима свих пострадалих националности. Препознајемо натпис на српском језику. Такође, увиђамо одсуство поставке о Холокаусту на које је свака пострадала нација имала право; сазнајемо да је уочи распада бивше Југославије повучена поставка њених народа, и да је тек 2024. године постигнута сагласност у вези са будућом поставком наших народа.
Улазимо у једну од барака затвореника овог дела нацистичког логора Аушвиц. Све време нам водич појашњава чиме је мотивисано одсуство опирања и отпора придошлих затвореника; између осталог, томе је допринела наводна љубазност војника, са причама о тома шта ће све добити након „туширањаˮ, а уверљивости приче доприносио је и један базен лоциран близу платоа за селекцију (његова права намена била је гашење евентуалног пожара; парадоксално, на овом месту је непрестано горела ватра). Повезујемо остатке гасне коморе са макетом који смо видели у блоку Аушвица. Не заборављамо поставку празних лимених кутија цијанида. Крај барака се још интензивније осећа аутентичан мирис овог простора. У бараци на једном месту налазимо урезане натписе; водич истиче да и сам осећа срамоту због скрнављења овог места од стране посетилаца. Затвореници нису ништа писали.
Сваки педаљ овог простора је аутентичан. Примећује се подупирање појединих барака, али то је из безбедносних разлога. Ово је место без комерцијализације; без видео-бимова, без разгледница и привезака. Ово је место приче јер прича је оно што га је очувало. Одлазећи, понећете га као привезак својој савести. Претходно ћете доживети искрену захвалност оних који се старају о овом месту, причом: „Хвала што сте били овде. Хвала што сте данас били овде. Хвала што сте изабрали да данас будете овдеˮ. Одлазимо ка различитим крајевима света. Отићи, овде је најскупља реч.
Из личног угла, Мирјана Бојанић Ћирковић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
