Међу стидљивим градовима, издваја се онај што са стидом повезује само црвена боја опеке којом су му зидали куће. Он не гледа у ципеле, мада у своме срцу чува тону неизношених ципела, без власника. Освјенћим (Oświęcim) гледа у будућност са тог брда ципела које њега притискају, иако чуче под ђоновима овог града чија стопала никуда не ходе, већ остају у положају дечака из Андрићеве приповетке, сакривениг тако да га одају једино – ципеле. Но, он не дрхти, иако је сеновито опасан густим стаблама бреза, по којима је добио име. Та гола густина оставља утисак немогућности зелењења, иако смо туда корачали позне зиме. Не бели се, иако лабуд каткад развије крило над огледалном површином реке Соле. Ни лабуд, ни ти, сигурно се нећете огледати јер размишљања о стаситости свакако не бивају потпиривана сунчевим зрацима. Но Освјенћим се и те како огледа у реци своје прошлости. Настањен на половини пута између две историје – Кракова као града са другим најстаријим европским универзитетом и звонких Катовица, Освјенћим одзвања дубином историје. Катакад то чини и дословно, ако се на његовом тргу довољно приближите полупокривеним (или полуоткривеним) тунелима и ако вам је срце путовања – његов центар. Међутим, и то његово срце као да је без била. Друго срце, крвоисточено, децентно представља његово децентрирано средиште.
То друго срце Освјенћима у исти мах се нуди и скрива. Испрва ми је био чудан тај доживљај другог срца града као мача у камену. Међутим, у овај бајколики мотив утекле су све чудноватости срца Освјенћима, и све дилеме – да ли тај мач желимо и да ли имамо снаге да га ослободимо камена, или обрнуто. Можда су га тако доживели и они који нису хтели да изађу, најзад, ни кроз отворене капије. Или тај мач тада није смогла ни трећа рука...
Док смо улазили у Освјенћим све време сам погледом тражила неки траг његове дубоке историје. И дуго га није било, не због срама (иако смо га испрва назвали стидљивим). Након редова и блокова зграда које се бојом опеке стапају са историјом, али са којих се вијоре чаршави јер становници овде, као ми некада, ујутру проветравају постељину на својим полуодшкринутим прозорима, угледали смо ознаку онога што смо тражили, али без путоказа. Сада разумем: то није био начин да се завара посетилац. Сви путеви Освјенћима те воде тамо због чега си њему пошао. И то није оно прво срце, центар; неколико пролазника нам није ни умело објаснити где је трг овог града. Освјенћим се свега одрекао, сем једног – срца историје.
Долазимо до беле двоспратнице у којој ћемо бити смештени. Ако нису црвено-опечене, у Освјенћиму су куће беле са нијансом сиве која је можда примеса фарбе, а можда и саме историје. У томе сам свакако видела ово друго јер желим да видим унапред доживљени доживљај – у Освјенћиму зграде морају бити не црвене, већ катраном заборделе и нипошто беле, већ опрљене.
Након гашења мотора, чујем тишину. Људи пролазе неосетно, као да не додирују тле. И сами ступамо на асфалт Освјенћима, а осећамо угажену глину, која не одзвања ни тупим ударом ђона. Свуда су деца – око љуљашке, клацкалице, тобогана... Љуљашка, клацкалица и тобоган су наталожени некоришћењем. Смех као да је стављен у торбу. Часови су се завршили без звона. Ни не гледају се, а разумеју се и сви иду у истом смеру. Наједном, гласнија тишина. На рамену осетих пурпурни зрак који најављује сумрак. Окренули смо се и схватили да је тај зрак путоказ ка оној капији, са оном пругом са само једном станицом. И би тако. Камени лук железничке станице којој возови одавно не пристају (и која се једина томе радује) силовито упија пурпурни залазак сунца, али угажена глина не дозвољава да ти зраци продру у његово тле, ни сада. Борба се завршава задњим зраком, само наизглед. Позним „сутраданˮ опет се наставила. Да ли су у Освјенћиму заласци сунца увек, тако, пурпурни?
Оставили смо Освјенћим да преноћи, док смо га ми пробдели. Ујутру потражисмо његов трг. Центар је на мапи увек обележен жутом бојом. Овде је цео град њоме... обележен. Пролазимо кроз парк у коме се задржава вода, вероватно због одсуства светлости, чак и зими иако су гране голе; густе су тако да се чини да опонашају феномен помрачења Сунца. Прелазимо реку потрту мостом тако да се у њој ни не можеш огледати. Њоме, пак, пркосе поменути лабуд и неколико патака, без подмлатка. Ступамо на трг и видимо нешто чега није било на сликама, нити у текстовима о Освјенћиму које смо ишчитавали припремајући се за ово искуство. Налазили смо чак и наслове који говоре да је Освјенћим град који још увек трага за својим идентитетом. Ми смо, међутим, стигли у „нађениˮ Освјенћим. На његовом тргу нашли смо историју преточену у наратив 2024. године. На његовим зградама видели смо развијене фотографије негдашњег Освјенћина, где је у маси црно-белих детаља искрила жута боја, боја суочавања и памћења; боја сучељавања поларизацијама. Освјенћим себе назива градом мира. На десетинама паноа он слави суграђане који су преживели, или помогли да други преживе. Двоје је из бивше Југославије. У таквом скупу оживелих негдашњих, примећујемо да су они, непострадали до 1945, доживели дубоку старост и широко сведочили Освјенћиму, Освјенћимом. Десно од историје људи, налази се историја четврти у коју се, симболично, улази десно од некадашње пумпе за воду. Док је у срцу града памћење, у четвртима су опомене. Овде је забрањено мрзети, а подједнако погубно је – не сећати се. Лево од историје људи налази се поставка историје образовања, јавног и приватног живота у Освјенћиму. Парадоксално, те црно-беле фотографије прошлог живота су звучније и колоритније од садашњег Освјенћима који је бар на тргу окупан сунцем.
Улазимо у „Црну кафуˮ. Музика се тихо помаља кроз звучник. И не, то није од стида, већ из поштовања према историји која, као што је наведено, хучи и кроз отворе. Та хука је јака и потире сваку другу буку. Несмириште се опире, и људи се (пред) њиме разоружавају. Иако се кореном речи, али и укупним доживљајем независно од годишњег доба Освјенћим везује за јесен, одлазећи из његовог првог срца, нимало животнијег од другог зарад којег смо и дошли, доживела сам га као освешћени и освећени град, нипошто поносан, али и нимало стидљив, већ стидан, који и тебе таквим чини, па њиме лебдиш, да не повредиш земљу која под угаженом глином ипак није угушена.
Из личног угла, Мирјана Бојанић Ћирковић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.