Биљана Стаменковић
Антропонимија у романима Милована Витезовића
Симболика именовања увек је заузимала значајно место како у историји и култури цивилизације тако и у историји и култури српског народа. Лично име је обележје човека и у избору имена препознају се схватања, веровања и поглед на свет једног народа. Сходно таквој позиционираности имена у култури народа и његовом сведочењу о језику, долази до развитка посебне гране у науци о језику која ће се бавити проучавањем имена и начинима именовања – ономастике. Као засебна грана лингвистике, ономастика истражује и анализира антропониме, топониме, хрематониме, односно све оне онимске јединице које чине именословље једног језика. Како је књижевност огледало стварности, а живот у свим својим сегментима присутан у књижевном делу, тако и именословље пренето са оквира реалности у свет књижевности и књижевних ликова, представља извор тумачења књижевног текста, те преплитањем ономастике, као науке о језику, и науке о књижевности долази до формирања посебне гране у науци – књижевне ономастике. Књижевна ономастика приликом изучавања књижевних текстова сублимира знања из области ономастике и области теорије књижевности на основу којих анализира различите аспекте књижевног дела са становишта именовања како ликова тако и других именованих појмова. Књижевна ономастика, као засебна научна дисциплина, почиње убрзано да се развија током протеклих деценија те заокупљује пажњу све већег броја аутора који проналазе начине да књижевно стваралаштво сагледају и проуче и са нових аспеката.
На граници између књижевног штива намењеног одраслима и оног намењеног деци, односно тинејџерима, стоје два романа Милована Витезовића у којима се једнако проналазе и деца, која догодовштине својих омиљених јунака лако поистовећују са својим, и одрасли за које је свако поновно читање романа Шешир професора Косте Вујића или Лајање на звезде излет у давно прошле средњошколске дане и подсећање на безбрижна времена проведена у школским клупама. Оно што, пре свега, одликује два поменута романа јесте хумористичка нота која израста на темељима другарства и непрегледних анегдота и пошалица које оно носи са собом. Тај младалачки и сањалачки ентузијазам, стално присутан у српској књижевности за децу, увек је почивао на безграничној дечијој игри и лепоти дружења, како међу хајдуцима Бранислава Нушића, орловима Бранка Ћопића, тако и међу ученицима професора Вујића, као и међу онима који „лају и на звездеˮ. Шешир професора Косте Вујића своје прво представљање имао је као телевизијска драма приказана 1972. године. Роман је објављен 1983. године. Двадесет девет година касније, 2012. премијерно је приказан филм, а затим и серија о најпознатијем шеширу српске књижевности. Роман Лајање на звезде је објављен 1977. године, а по њему је снимљен и филм у режији Здравка Шотре премијерно приказан 1998. године.
Предмет овог рада је анализа антропонимских јединица садржаних у романима Шешир професора Косте Вујића и Лајање на звезде Милована Витезовића са становишта ономастике и књижевне ономастике или, конкретније, антропонимије и књижевне антропонимије. Циљ је утврдити карактеристике антропонимских структура поменутих романа, као и њихово упоређивање и извођење закључака са аспекта књижевне ономастике, односно тумачења имена књижевних ликова. На основу анализе личних имена спроведене у групи од 374 антропонимске јединице, ексцерпиране из поменутих романа, долазимо до закључка да су, антропонимски системи поменутих романа, сходно њиховој тематици, сличне структуре са аспекта заступљености одређених врста антропонимских јединица у односу на друге, док дистинкцију прави анализа личних имена заснована на њиховом пореклу, као и утицај историјских разлика међу временским раздобљима у којима су смештене радње романа.
Тематика романа Шешир професора Косте Вујића и Лајање на звезде наизглед је иста и заснива се на животу једног средњошколског матурантског одељења с краја 19. и средине 20. века. С обзиром на то да је реч о различитим временским раздобљима и бројним историјским и културним дешавањима која су обележила период између, могу се запазити одређене разлике које се са историјског оквира радњи ових романа преносе и на њихове ономастиконе. Дакле, оба романа одликује богат антропонимски систем који се заснива на заступљености великог броја имена и презимена који објашњавамо одвијањем радње у градским условима (чиме се подразумева да је употреба презимена неопходна за идентификацију људи док је на селу потреба за коришћењем презимена, услед одвијања комуникације међу мањим бројем људи који се добро познају и по именима и надимцима, знатно мања) и школским условима што представља заједничку карактеристику ових романа, као и специфичношћу комуникације у школској градској средини и, уопште, друштвеном атмосфером с краја 19. века у роману Шешир професора Косте Вујића која је подразумевала виши степен уздржаности и указивања поштовања саговорницима.
Једна од основних разлика међу поменутим ономастиконима јесте то што роман Лајање на звезде поседује много већи број женских личних имена, што можемо објаснити различитим друштвеним околностима у којима се одвијају радње двају романа. Заступљеност много мањег броја женских у односу на мушка лична имена у роману Шешир професора Косте Вујића може се оправдати историјским тренутком у који је смештена радња романа и друштвеним положајем жене тога доба. Реч је о периоду српске историје када се жене још увек нису образовале у оној мери у којој су то чинили мушкарци и када нису ни постојале мешовите школе те се радња одвија у мушкој гимназији.
Што се тиче порекла личних имена заступљених у романима, роман Шешир професора Косте Вујића одликује већи број личних имена хришћанског порекла у односу на словенска лична имена, што, такође, можемо протумачити као последицу различитих временских раздобља у којима је смештена радња.
Као једну од значајнијих разлика међу овим романима можемо издвојити то што роман Лајање на звезде обилује надимцима, укупно 48 надимака, док Шешир професора Косте Вујића садржи само 10 личних надимака. Скоро сви надимци романа Лајање на звезде односе се на ученике одељења при чему неки од њих садрже примесе пејоративног у својој семантици (Малер, Пики, Тупа, Филозоф и др.), док се у роману Шешир професора Косте Вујића, од укупно 10 личних надимака, само један односи на ученике (Алас), а остали на професоре (Дисциплина, Конжа) или личности које се само спомињу у различитим контекстима (Биџа, Коларац, Маца, Стерија).
Можемо закључити да је Милован Витезовић врло смислено користио антропониме у својим романима, што је нарочито видно у роману Лајање на звезде. Антропоними у његовим делима одражавају време и тематику тих дела те је њихова анализа знатно богатија ако се сагледа и из угла књижевне антропонимије, односно тумачења карактера ликова кроз призму њихових имена.
(одломак из мастер рада одбрањеног на Филозофском факултету Универзитета у Нишу под менторством доц. др Татјане Трајковић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
