РОМАН О ПУТИНОВОМ РАСПУТИНУ

У сусрет Нaгради Гонкур - српски избор 2023:

Giuliano da Empoli, Le Mage du Kremlin (Gallimard, 2022)

Скоро два и по миленијума након што је дошла на свет, Платонова концепција политике као „бриге о добробити грађана” безмало нам се чини као какво утопистичко виђење власти; свакако, поздрављамо њену алтруистичку инспирацију, њене племените корене и веру у етичка начела која ће се суверено поштовати, али наша се уста криве у горак осмех и не можемо, а да не одмахнемо главом пред том идеалистичком концепцијом која нам се данас чини готово смешном у својој добронамерној једноставности; из груди нам се отима тежак уздах пун жали за олако заборављеним идејама и један вапај отрже се у етар: „Ех, камо среће да је тако било, Платоне!“. Но, сведоци смо тога да је политика нешто далеко шире и опсценије од њених првобитних замисли: непоколебљиви механизам који покрећу тајновити зупчаници најпрепреденијих умова света. Управо о тим умовима једне од најмоћнијих држава данашњице, људима из самог врха најактуелније власти у Руској федерацији, реч је у књизи Маг из Кремља (Le mage du Kremlin). 

Нека се не поколебају они који се, могуће оправдано, на сам помен политичких тема трзну и преврну очима! Сачувајмо у свести да ово није политичка студија за коју нам је потребно обимно предзнање, и ово није политички памфлет, ово је романескно дело са фикционализованим ликовима инспирисаним стварним личностима чије је поступке и унутрашње покретаче писац покушао да прозре. У томе лежи његова величина. Иако се писац Ђулијано да Емполи (Giuliano da Empoli, 1973) и сам својевремено обрео у кожи политичког саветника у Италији и садашњи је професор политичких наука у Француској, он користи стечена знања као одскочну даску за дубља, истанчанија, садржајнија тумачења и иступа као прави уметник, сликар руског Кремља, изванредно веродостојно исцртавајући психолошке профиле водећих личности савремене руске политичке сцене, те највећу пажњу посвећујући њеном корифеју, такозваном „Цару“, Владимиру Путину. Добро дошли на изложбу колоритног платна ишараног бојама с велике палете политичких „потомака Ивана Грозног”.      

Роман је испричан у форми исповести некадашњег најближег саветника руског „Цара“, фиктивног Вадима Баранова, ког интервјуише један француски новинар и заљубљеник у књиге. Тако нас његова исповест проводи кроз политичка дешавања у Русији почев од кратког осврта на стање у друштву након Бољшевичке револуције, преко нешто ширег приказа комунизма и стаљинизма, до најпажљивијег описа садашње аутократије прекривене исувише прозирним велом демократије. Оно што даје посебну чар овој шетњи кроз разне политичке режиме јесте то што их упознајемо кроз перспективу приватног живота провучену кроз три генерације једне руске породице која васкрсава у сећањима њеног најмлађег члана, нашег приповедача Баранова. Нарочито занимљиво је проткан однос руског народа према својим вођама са замашним ироничним коментарима, ретко лишеним веродостојности, а са друге стране Путин је приказан као проницљиви аналитичар психологије народних маса, али и својих неистомишљеника са Запада, човек који је вазда корак испред у вратоломној игри моћи.

Контроверзне тачке овог романа јесу догађаји исцрпени из богате историјске ризнице, каткад извучени са самог њеног дна где су потурени с намерама упитне позадине. Аутор се, дакле, не устручава да именује догађаје и личности правим именом, те тако слушамо о бројним руским олигарсима и о историјским датостима као што су бомбардовања у Улици Гурјанова, рат у Чеченији, инцидент на војној вежби у мору и страдање војника заробљених у подморници и др. Међутим, писац се није превише задржавао на самим догађајима, они су само дотакнути, издекламовани, концизно поређани попут низа лествица до врха каријере, пристанишне луке неумитног кормилара руске барке у његовом магелановском подухвату. Не остаје нам до да се питамо – где ће кормилар наредно усидрити своју барку?

Шта је оно што човека из власти нагна на неке поступке, који га логички стројеви покрећу, какви су били могући разговори иза затворених врата велелепне зграде Кремља где се „никад ништа не прича“ – продрети у то, права је уметност, подстакнути читаоца да делиће растављене слагалице руског Кремља посложи у слику сопственог окружења, резултат је читања овог романа. Но, његов прави уметнички досег можда понајвише лежи у вештом структуирању наративног тока који поставља слику тројног односа „позорница – гледаоци – глумци“ као потку ове политичке приче.

Обрисе те слике најпре ствара оштроумна језичка игра у којој је Вадим Баранов назван „Путинов Распутин“, чиме игра упућује на двоструко значење речи „маг“ из наслова: маг као мудрац и маг као мађионичар. Та суптилна евокација мађионичара, довољна је била да у мени утисне менталну слику позорнице на којој се одиграва каква шарлатанска представа. И како да у тој слици не севне одблесак Монтескјеових Персијских писама (1721) и чувеног поређења краља с мађионичарем: „Овај краљ је велики мађионичар: господари и над самим разумом својих сужања; тера их да мисле како се њему прохте“? Ову менталну слику појачава готово неприметна транзиција Баранова од режисера у авангардном позоришту ка продуценту на водећој руској телевизији. Завладала је ера телевизије која реалне људе неминовно претвара у глумце – „Живот је комедија. Треба је играти озбиљно.“, цитат је који стоји у епиграфу романа. Телевизија је данас преузела улогу позоришта, те ми сада из удобности властитог дома упиремо очи у једну велику позоришну сцену на којој се увелико одигравају политички трикови и жонглира се са нашим чулима и здравим разумом. Ми често не можемо да сазнамо тајну тих трикова, јер камера никада не снима иза кулиса. Тај камерман који помера објектив ка недозвољеном углу управо је наш Да Емполи. „Зар ми већ не знамо да је све инсценирано?“ – питаћете се збуњено. Знамо. Али да ли смо изгубили из вида битну карику у тројном јединству? Без публике нема представе. Звиждуци су најопасније оружје против глумаца.

Најзад, вредна хвале је и симболична књижевна петља која се отвара са Замјатиновом дистопијом Ми (1924) на почетку романа, а за коју се испостави да је заправо рухо тренутног друштвеног реализма. Та петља се затвара у истом пророчком надахнућу Да Емполија на крају романа, чије тумачење библијског текста у кључу трансхуманизма, успона вештачке интелигенције и преображаја технологије у метафизику – новог Бога-машину који побеђује смрт – буди жмарце и уводи нас у стање дубоке онтолошке занемелости. Питала сам се чему овај одломак и овакав крај, толико јединствен и несаобразан остатку текста. Не знам прави одговор, али у мени јечи одјек последњег упозорења, дрмусави додир за буђење, освежавајући подсетник да надања још увек нису усахла, још увек смо људи, цели у својој лепоти, лепи у својој несавршености, несавршени у својој моћи, ми смо носећи стубови у архитектури човечанства чија градња и даље траје. Треба прихватити терет, издржати га стоички и не изневерити жртву наших предака и будућност човечанства.

 Гонкурова награда , француска књижевност , Ђулијано да Емполи , Путин , фикција , роман ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.