ЖИВОТ КАО "ЉУДСКА СУМА"

У сусрет Нaгради Гонкур - српски избор 2023:

Makenzy Orcel, Une somme humaine (Éditions Payot & Rivages, 2022)

У складу са насловом који овај роман носи, можемо рећи да он представља једну суму (une somme), са аспекта форме и стила писања, жанра и садржине. Посматрајући формални аспект, примарна је прозна, романескна компонента, али има и поетских делова (роман почиње песмом Марине Цветајеве, руске песникиње и списатељице која је писала о женској сексуалности и емоцијама), а ту су и стихови које сама јунакиња пише, затим делови који подсећају на дневник (догађаји за време терористичких напада у Паризу 11-ог, 12-ог и 13-ог новембра 2015), потом музичке референце (Арета Френклин), сегменти режирања филма, аудио снимци под називом « Une somme humaine » који управо говоре о различитим људским судбинама, мада би роман оправдао назив и без тих снимака, све то налазимо у овом роману током читања. Међутим, оно што уочавамо већ на почетку јесте необичан стил писања, не би било погрешно рећи и граматички и правописно некоректан јер није испуњен основни критеријум при писању реченице, тако да она почне великим словом и заврши се тачком, упитником или узвичником, већ на почетку и на крају параграфа као мисаоне целине, стоје три тачке, а унутар параграфа уместо тачке и великог слова, који би требало да уобличе мисао, користе се запете. Иако то може да отежа читање и праћење радње, не урушава потпуно структуру романа. По начину на који роман почиње и завршава се, може се уочити његова цикличност, јер роман почиње реченицом: « tout s’éclaircit à partir de la mort » („смрћу се све расветљава“), док последња гласи: « à partir de la mort tout recommence » („смрћу све поново почиње“).

Овај роман је сума и по броју и избору тема и начину на који нам млади аутор са Хаитија, Макензи Орсел (Makenzy Orcel, 1983) о њима говори. Написао га је мушкарац, али нас кроз роман води жена и окосницу радње чини њен живот. Приповедајући нам о свом животу, она нас упознаје са људима који су кроз њега прошли и свесно или несвесно оставили дубоке трагове у њеној свести о себи и људима уопште. Стога би се могло рећи да је ово роман тока свести, који је, како са аспекта форме, необичан и по начину на који нас уводи у саму радњу, а то чини тумачењем о смрти, па тако смрт постаје један од главних мотива и јавља се контраст између појмова живота и смрти која постаје нараторкина потреба. Оваква атмосфера наводи читаоца да се запита: Који су узроци те потребе? Узрок заправо можемо свести под синтагму пропала надања.

Нараторка је одрасла са породицом у селу. Ту имамо прилике да се упознамо са члановима њене породице и, на први поглед, не видимо ништа неуобичајено: угледна сеоска породица, два брата, сваки је основао породицу, организују се вечерња породична окупљања на којима је свештеник редован гост, а понекад и председник села. Али потом сазнајемо да нараторка презире своју породицу, да не осећа да им припада, јер ни њу нико, осим баке по оцу, не разуме и не воли. Оца назива Годоом што би се могло тумачити као да он не постоји у животу своје породице, јер о свему одлучују његова жена и његов брат. Ни са мајком није блиска. Мајка је жена која је маштала о томе да постане куварица светског гласа, а не да кува само за кућна окупљања. Своје незадовољство и бес је искаљивала на ћерки. Зато нараторка своје родитеље не доживљава као родитеље, већ као „ствараоце“ (« géniteurs »), као људе чији је генетски материјал послужио намени да она настане, не из љубави, него из дужности, да би други могли рећи да је њихов брак успео јер имају дете. То дете (нараторка) је, у току адолесценције, која је најосетљивије доба за развој људског тела и психе, трпело насиље, емоционално у школи и сексуално код куће, и то од стране стрица. Од вршњака се бранила тако што се облачила као момак да их не би провоцирала својим изгледом, а пресвлачила се на путу од куће до школе да укућани не би ништа приметили, мада је знала да их не би ни интересовало. Од стрица није могла да се заштити иако је наслућивала његову намеру и покушала да се удаљи од њега, али јој је мајка то пребацивала рекавши јој да је незахвална. Занимљиво је да је баш тог дана, кад је претрпела силовање, осетила потребу да се дотера, направи фризуру и нашминка се. Након силовања, мајка је стала на страну стрица, и послала је кћер код свештеника да је он увери да је она то лоше схватила и да је њен стриц угледан и побожан човек који стално даје прилоге за цркву. А заправо је нечасник коме породица не значи ништа. Осим што је силовао братаницу, општио је и са братовљевом женом, док је брат у Африци на службеном путу. Када се силовање десило, отац није имао храбрости да њу пита ишта о томе. Чинило се да прихвата оно што му жена каже, да се то није десило, тако да се нараторка годинама питала да ли је он уопште знао истину о томе. Он јој је то годинама касније признао кад јој је помогао да нађе посао у Паризу. Желео је да изглади однос са ћерком и коначно јој буде отац, али она није могла да му опрости. Након што је отишла у Париз, мајку није ни поменула. У овом првом делу је присутна деградација основних људских вредности, породице и вере (свештеник који уверава уместо да саслуша нараторку). Схватајући да је нико не подржава, једино што жели јесте да оде у Париз и да се више никада не врати у село. И није се вратила. Није смогла снагу за то чак ни када јој је бака умрла. Осећала је да је старица знала истину и да јој не би замерила што није дошла да се с њом опрости.

Деловало је да је у Паризу налазила срећу, али јој је она стално измицала. Студира, па напушта студије, почиње да свира у кафићу, па престаје. Важна је сцена из кафића у којој црначка породица није примљена због боје коже – то је сцена у којој аутор критикује расизам. Ту је и критика мржње према Јеврејима – станодавка Јеврејка која је морала да набави лажну потврду да није Јеврејка да би се заштитила. Она у стану има слику Лепе Радић, народног хероја Југославије, учеснице НОБ-а против фашистичке окупације након Другог светског рата. Радићева за старицу представља симбол борбе и старица сматра „да би требало да постоји више таквих душа на овом свету у коме се потчињавамо системима“. Поред Лепе Радић, у роману се помињу и Рембо и арапска песникиња из седмог века Ел Хасан.

Незаобилани мотив сваког романа је љубав. Нараторка нам говори о две своје велике љубави – Орселу и Макензију. Упечатљиво је да први од њих носи презиме, а други име аутора, а нараторка их описује као потпуно супротне личности. Орсел је „њена љубав“, а Макензи је „најгори од свих људи“. Обе љубави су се трагично завршиле. Орсел, који је био њена једина срећа, страдао је у терористичком нападу, а Макензи је варао и оставио на венчању. Аутор је занимљиво поставио нараторкин однос према тим мушкарцима и према мајчинству. Није спремна да сама одгаја дете. Одлучује се да абортира Орселово дете, не двоуми се нимало, а затим се каје због тога и то је изједа. Са Макензијем жели дете, али га не добија, што само појачава њено кајање. Поред њих двојице, она се упушта и у везу са девојком и за то криви Макензија. Када је Макензи оставља, она доживљава коначни слом. Иако током романа наилазимо на разговоре које она води сама са собом, нзадовољство животом преовладава. Не знајући како да га настави, убија се.

Ово је роман о једном хаотичном, несрећном животу, који показује да ниједан покушај да се он доведе у ред није успео. Да ли је то заправо могуће? И колики је напор уложен да се тај живот поправи? Која је цена остварења својих замисли и шта се превиди док се стреми једино ка томе? Да ли, упркос пропалим надама, треба одустати од живота? Све су то питања која постављамо проживљавајући судбину главне јунакиње. Кроз њен, и карактере осталих ликова и ситуације кроз које они пролазе, провлачи се критика друштвених вредности (породица, религија, расизам, антисемитизам, тероризам, преваре). Зато је то Људска сума (Une somme humaine).

 роман , француска књижевност , Награда Гонкур српски избор ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.