РАЗГОВОР СА ПРЕДСТАВНИЦИМА ПРВИХ ГЕНЕРАЦИЈА СТУДЕНАТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У НИШУ
Имамо част да данас на студијском програму Србистика предају професори који су били студенти прве и друге генерације студената српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Занимало нас је како је било бити студент некада, каква су била очекивања студената, како су размишљали, чему су се надали... О томе су нам говориле проф. др Данијела Поповић Николић и проф. др Надежда Јовић, професори Департмана за србистику.
1. Припадате првим генерацијама студената српско(хрватског) језика и југословенских књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Присетите се првих студентских дана и дочарајте нам атмосферу у групи која храбро уписује нешто што је тек у зачетку.
Проф. Данијела: Прва генерација студената групе за Српскохрватски језик и југословенске књижевности уписала је студије 1987. године. Било нас је двадесет петоро, а долазили смо са разних простора – из Ниша, Вучја, Врања, Параћина, Грделице... Рекла бих да су многи од нас били срећни што им се пружила прилика да студирају оно што желе, о чему су током основног и средњошколског образовања можда маштали, а што је садаодједном било могуће и на Филозофском факултету у Нишу. Наши предавачи углавном су били међу најзначајнијим проучаваоцима у, тада југословенској, науци о књижевности и језику, да поменем академика Мирослава Пантића, професоре Јована Деретића, Владету Јанковића, Миодрага Матицког, Драгана Стојановића, Радослава Јоксимовића, Јелку Ређеп, Михајла Игњатовића, Петра Ђукановића, Асима Пеца, Радоја Симића, Ива Тартаљу, тадашње наше асистенте, сада професоре, Горана Максимовића и Драгана Станића. Њихова предавања опредељивала су, на неки начин, и наш однос према областима којима су се бавили и тиме утицала на наше кретање у потрагу за занимљивим, новим приступима, другачијим читањима свега онога са чиме смо пре факултета долазили у додир. Признајем да сам са најискренијом радошћу ишла на готово сва предавања и вежбе, нарочито она из Руског језика, Народне и Опште књижевности. Нисам сигурна колико су године у којима још увек није било ратних сукоба, економске нестабилности и свих пратећих потешкоћа подстицале у нама жељу да мењамо свет, чини ми се да би било прецизније ако кажем да су неки од нас заиста желели да уче, знају и буду упућени у токове ондашњих фаза у развоју наке о књижевности, макар и у оквирима државе у којој смо живели.
Проф. Надежда: Студије Српскохрватског језика и југословенских књижевности уписала сам 1988. године. То је била друга уписана генерација и било нас је тридесетак на години. Пријемни испит је био врло захтеван. Састојао се из писања састава на задату тему из књижевности, теста из српског језика и усменог дела пред трочланом комисијом, који је обухватао средњошколско градиво из књижевности. Прибојавали смо се јаке конкуренције пошто нас је било из читаве источне и јужне Србије: из Прокупља, Лесковца, Врања, Зајечара, Кладова. Касније смо се лепо дружили међусобно и размењивали искуства са првом генерацијом. Проблем је био недостатак литературе. Полако смо откривали шта постоји по нишким библиотекама, а касније су и професори много тога доносили и поклањали библиотеци Факултета. У то време фото-копирање је тек почело да се користи масовније, а из библиотека се, углавном, износила само белетристика. Било је више професора који су наставу држали двонедељно, у блоковима, што је знало да буде напорно, али нас је подстицало то што смо знали да слушамо најцењеније проучаваоце у појединим научним областима – Асима Пеца, Мирослава Пантића, Јелку Ређеп. Било је и оних који су долазили сваке недеље из Београда, Бајине Баште, Новог Сада. Све нас је то много обавезивало на труд и учење. Један од оснивача Групе, проф. Недељко Богдановић, одржао нам је на почетку студија нешто што би се савременим речником назвало мотивациони говор: „Неко учи из љубави, неко из досаде, неко из ината, али важно је да учите”. Храбрила нас је и помисао да ћемо брже доћи до посла пошто је Група тек почела са радом. Тако је, углавном, и било.
2. Да ли је у тој првој генерацији студената било оних који желе да књижевношћу мењају свет? Поделите са нама упечатљиве тренутке из Ваших студентских дана.
Проф. Надежда: Књижевност и језик и тада су, као и увек, уписивали заљубљеници у писану реч. Неки су се и сами опробавали у писању, али се нису тиме много хвалили. Професори су нас подстицали кроз различита задужења, помагали да се штошта од студентских радова објави, али је тек касније 1993. године почео да излази студентски алманах Срицање узлета, који је био публикације Групе, а објављивани су и најбољи семинарски и дипломски радови. Године када сам студирала биле су врло тешке: почео је распад бивше Југославије, јака економска и друштвена криза, неки професори доживели су при томе и личне трагедије. Држао нас је ентузијазам наших предавача, њихови напори да се покрену публикације, да се организују научни скупови и предавања по позиву и заједничка увереност да радимо нешто лепо и корисно.
Тих година и кров Факултета био је оштећен па је зграда реконструисана. Настава је одржавана у просторијама Факултета заштите на раду. Сећам се наших колективних повратака са тих часова ка центру града, који су омогућавали који тренутак више да се још о којечему поразговара. У сећању ми је остао и излет, организован упркос свему маја те године, што је убрзо прешло у традицију.
3. Каква су била очекивања Ваше генерације током студија? Да ли су се та очекивања испунила?
Проф. Надежда: Прве генерације уписаних студената српског језика и књижевности биле су, свакако, у посебном положају. Било је тешкоћа, али и повластица. Са поносом смо могли да кажемо да смо међу првима уписали новоотворену студијску групу, студије које волимо. Очекивали смо да после тога добијемо прилику да своја знања и љубав према књижевности и језику пренесемо другима. Мислим да је моја генерација остварила та своја очекивања.
Проф. Данијела: Бојим се да је тешко са оволике временске дистанце говорити о очекивањима ондашњих студената а не бити изложен опасности да кажете нешто превише патетично или уопштено. Оно што би се могло рећи јесте да су неки желели да заврше студије и раде „у струци“, неки да допуне своја интересовања, своје образовање и баве се науком, очекујући да околности у којима би све то остваривали буду у оквирима уређеног друштва, самим тим и уређеног живота културе и високог образовања. Оне су, међутим и нажалост, биле повезане са готово катастрофичним сликама страдања људи, распада државе и обележиле су границу двају светова у којима су прве генерације студирале, завршавале студије и покушавале да се баве пословима за које су били припремљени.
4. Међу реткима сте који су „на лицу местаˮ пратили развој ове катедре и учествовали у њему. Шта се у размаку од тридесет и више година променило у настави Српског језика и књижевности на нашем факултету?
Проф. Надежда: За тридесет и три године постојања студијског прогама српског језика и књижевности мењало се не само име програма већ и садржај студија. Више од стотину наставника и сарадника предавало је нашим студентима, који у овом тренутку чине већину наставног кадра на Департману за србистику. Из програма је током времена уклањано оно што је престало да буде актуелно, а међу предметима су се појављивали нови, везани за уже теме, који би требало да задовоље посебна интересовања студената. Уз то, данас су студенти много више укључени у наставни процес, редовније добијају одређене задатке који помажу у благовременом савладавању градива. Материјали за учење су доступнији, а наставници и сарадници много отворенији за сарадњу. Студенти су укључени и у различите ваннаставне активности, приредбе, промоције, што је прилика да покажу разне способности и да се друже међусобно, а и са предавачима, у сасвим другим околностима. Више је могућности за промоцију студентског стваралаштва, организују се научни скупови младих, студентске размене. Много тога није било уобичајено пре 15–20 година.
Проф. Данијела: Промене у развоју студија биле су углавном одговори на изазове другачије организације образовног система, али су подразумевале и усклађивање са оним што је пратило развој факултета као институције. Оне су биле делом формалне, будући да је, на пример, група у једном тренутку номинована као департман, али су подразумевале и озбиљније измене у структури студија, обиму наставне грађе, методологији која је била примењивана у наставном процесу и слично. Не бих се усудила да кажем да су све те новине неупитно допринеле и баш све биле од користи новим генерацијама. Притом пре свега мислим на оне које је донела примена болоњског система, нарочито на њихову нестабилну компатибилност са објективним стањем у високом образовању и резултате који су, чини ми се, довели и до ускраћивања суштинских права студената (колико год да звучи демагошки – право на потпуније и систематичније познавање материје) зарад доминантно формалних и остваривих изузетно малом броју студената, попут могућности да се прикључују образовним системима у европским земљама.
5. Да ли су, према Вашем мишљењу, те промене више допринеле или одузеле тадашњим студијама српске и компаративне књижевности и језика?
Проф. Надежда: Студирање језика и књижевности тражи увид у целину и шири поглед на одређене појаве и питања што је отежано једносеместралним трајањем курсева. Обично се градиво памти док се не положи, а могућност преношења неких испита до самог завршетка студија отежава њихово полагање, нарочито ако се први део испита, у међувремену, заборави. Остаје, дакле, на настојању појединца како ће искористити предности новог начина студирања, у виду мање количине градива по испиту, и избећи недостатке, у виду могућег губљења континуитета у градиву.
6. Шта бисте, као студент првих генерација поручили онима који настављају да „зидајуˮ традицију данашње Србистике?
Проф. Данијела: Мада не мислим да генерацијама које долазе треба поручивати, то подразумева дистанцу која у наставном процесу никад није добро доносила, рекла бих да у свакодневном раду са њима, садашњим и будућим, треба инсистирати на поштеном приступу обавезама и испитима, истицати значај упорног учења, повезивања знања из области језика и књижевности са другим сродним дисциплинама и, ако је икако могуће – укључивати у све то искрену љубав према материји коју управо таквим приступом треба бранити од злоупотребе којој су феномени језика и књижевности у нашем друштву веома често изложени.
Проф. Надежда: Мало вас је, али одабраних! Студије Србистике уписују заљубљени у своје снове, у свој језик, у свој род и културу. Историја нас учи да морамо непрестано да се боримо занеговање свог језика и чување свести о својој књижевној и културнојбаштини, а ту је ваша улога незаменљива. Такви као ви, потребни су нам увек.
6. Хвала вам на веома инспиративном разговору. Можемо да додамо само да студенти којима сте предавали и предајете настављају вашим стопама, чувајући и негујући љубав према књижевности и језику, као и вредности које сте им усадили.
У име генерације 2004/2005. разговарале:
Јелена Стошић, бр. индекса 1501
Мирјана Бојанић, бр. индекса 1539
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
