„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле год га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијети и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада”, речи су Вука Стефановића Караџића, које су ме навеле на размишљање. Да ли са умирањем нашег матерњег језика умиремо и ми као народ? Да ли ми уопште знамо у чему лежи значај нашег матерњег језика?
Способност говора и писане речи коју остављамо за собом разликују нас од животиња. Ми људи имамо најсложенији начин комуникације у природи. Имамо своје писмо, а сваки народ има систем по којем је организовао свој говор, свој језик. Управо то је средиште културе сваког народа. Да се не бисте претворили у стадо животиња које постоје само ради себе, морате развити и подржати своју културу на сваки могући начин.
Своју историју исписали смо управо својим писмом и својим речима. И када смо у прошлости бивали угњетавани, умало истребљени, уплашени, српско слово чинило је да српски народ и даље има нешто своје. Управо то је моћ матерњег језика. Он прича причу о нашој прошлости, прецима, он је срж нас као народа. Чини да увек припадамо својима, где год се налазили. Дубоко је у нашим генима, то је корење које нас повезује са традицијом онда када се отуђимо од себе и својих људи.
Начин на који се ми, Срби, изражавамо, отисак који остављамо на папиру и звук наших гласова умногоме говоре о томе какви смо ми. Наш језик је одсечан али и нежан у исто време, сложен је, тежак за разумевање странцима. У српском језику јасно се чује и осећа наш менталитет. Све речи које смо кроз тешка времена усвојили од других саме причају причу о нама. Наши дијалекти носе посебну драж. Једни причају брже од других, са кратким акцентима, једни развлаче слогове и уживају у свакој секунди свог говора. Иако се на северу и југу прича различито, треба поштовати и заволети сваки дијалекат јер они говоре о томе шта је сналазило комшије преко реке, како се где живело и како се где живи.
Корење које наш језик пушта је чисто, али ми несвесно чинимо да стабљика трули. Не заливамо довољно ово своје раскошно цвеће, и оно ће нажалост, ако овако наставимо, увенути. То не смемо да допустимо. Запрљали смо свој матерњи језик. Како са једне стране имамо оне позајмљенице које су део српске историје, користимо и мноштво позајмљеница које никако не богате наш говор и чине нас себичнима. Не ценимо довољно оно шта имамо. Говоримо туђе речи покушавајући да се приклонимо неким другим, даљим, непознатим културама. Изговоре за то налазимо у модерном добу, развоју технологије, страним филмовима и друштвеним мрежама. Истина је да нема изговора за недовољно пруженог поштовања драгуљу који већ поседујемо. Не треба стварати лествицу супериорности међу културама јер је свака култура јединствена.
И не, ово не значи да не треба учити друге језике и ширити своје видике. Али прво треба знати ходати да би се знало трчати. Да бисмо заправо имали поштовања према туђем, морамо прво поштовати своје. Зашто не бисмо и ми ширили своју културу онако како то други чине? Зашто се не бисмо макар потрудили да је очувамо и пренесемо на следеће колено?
Нека се наши потомци успављују слушајући српске успаванке и приче за лаку ноћ. Хајде да на рођенданима, здравицама и свим прославама одјекује баш наша реч! Да свој језик више не прљамо, не мењамо, већ да свако од нас пронађе себе у српском језику. Једини признати идентитет који не градимо сами садржан је у нашем матерњем језику. То је идентитет нас као појединаца и нас као нације.
Говорите српску реч јасно, гласно и поносно. Матерњи језик треба говорити подигнуте главе, јер у супротном главу окрећемо од свега шта јесмо. Другим речима – нестајемо.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
