На почетку нове школске године, разговарале смо са Иреном Златковић, некадашњим студентом Филозофског факултета Универзитета у Нишу, а данас наставником Српског језика и књижевности у Основној школи „Ћеле-кула” у Нишу.
Шта Вас мотивише да несебично преносите знање својим ученицима из предмета Српски језик?
Српски језик је матерњи језик, мој и скоро свих мојих ученика. Осим што њиме говоримо у свакодневној комуникацији, важно је да упознамо и науку о језику, да разумемо зашто је важно како се нешто каже, да разликујемо књижевни језик од дијалекта и да чувамо и негујемо и једно и друго. Ученицима који се буне зашто се уче неке лекције из граматике, које они оцене неважним, објасним зашто је важно да добро познају и воле свој језик. Чини ми се да ми са југа Србије увек имамо задршку када негде треба да говоримо, управо зато што смо стално запитани да ли смо све исправно рекли, да нисмо, можда, погрешили у падежу, рекли нешто што одступа од норме стандардног српског језика. Зато охрабрујем ученике да што боље науче граматичка правила како би имали самопоуздање у говору, да у свакој прилици могу лако да изразе своје мисли и осећања. Указујем им на то да воле подједнако и дијалекте и књижевни језик јер све то чини наше језичко и културно наслеђе и богатство. Такође их охрабрујем да више читају и обогаћују речник. Мотивишем их и да увек пишу ћирилицом, писаном и штампаном. У том смислу, сваке године на пригодан начин обележимо и Међународни дан матерњег језика. Сматрам да треба неговати свој матерњи језик и зато јер је језик обележје једног народа, баш као што је и Вук Караџић рекао: „Језик је хранитељ народа...”.
На које начине се припрема ученика за такмичење из области књижевности разликује од припрема за такмичење из области језика, а шта им је слично?
За оба такмичења је важно да ученици буду мотивисани и храбри да се упусте у ту, слободно могу да кажем, авантуру. Зато им најпре добро објасним пропозиције и све захтеве у вези са оба ова такмичења како касније не би било евентуалног разочарења због слабијег резултата од очекиваног. Такмичење из области српског језика и језичке кулутуре је традиционално, деценијама већ присутно у школама, тако да за припрему, осим уџбеника граматике и радних свезака са задацима за вежбање, највише користимо тестове из претходних година такмичења. Међутим, оно што је и ученицима очигледно – јесте да је са годинама ово такмичење постајало све теже, да се више кроз питања тежило да ученик погреши него да покаже знање. Само вредновање постигнућа на тесту је изузетно круто и строго, па тако ученик и за скоро цео тачан одговор, где је више захтева, добија нула поена, исто као и да ништа није одговорио, што врло демототивише ученике. Зато често имамо ситуацију да талентовани ученици у старијим разредима, седмом и осмом, одустану од овог такмичења и одлуче се за неко друго, где се тражи само градиво из тог разреда и где лакше могу доћи до неког од прва три места, како би остварили право на посебне дипломе из тих предмета које су услов за добијање Вукове дипломе.
Такмичење из књижевности, тзв. Књижевна олимпијада, у почетку је било врло изазовно јер нисмо имали модел којим бисмо ученицима олакшали учешће, па се дешавало да из године у годину нека питања узбуркају наше просветне групе. Појавиле су се у међувремену збирке задатака у издању Друштва за српски језик и књижевност, које су мало олакшале припрему, а дотле сам се довијала тако што прикупим читанке свих издавача и са ученицима пролазимо кроз садржај, вежбамо препознавање књижевнотеоријских појмова, ишчитавамо биографије писаца и ловимо неке занимљивости и детаље који се могу појавити. Интересантно је да је, на пример, на једном републичком такмичењу мој ученик освојио 20 поена и прво место захваљујући томе што је тражио увек још литературе, па сам му понудила све читанке за осми разред које сам имала. Само је у једној од њих било објашњење речи „хазнадар” из приповетке Мост на Жепи и он је, захваљујући томе, знао одговор да та лексема значи „ризничар, благајник”.
Можете ли издвојити публикације које су Вам ослонац у припреми обеју врста такмичења?
У припреми оба такмичења са ученицима користим различите приручнике и збирке и тај списак је подужи, али издвојићу најважније: „Српски језик кроз тестове” 2 и 3, које је приредила Босиљка Милић; „Граматоломију” Душанке Вујовић; „Мали речник књижевних термина за основну школу” Наташе Станковић Шошо; „Књижевност кроз тестове” Зоне Мркаљ и Марије Запутил; „Припремне задатке из књижевности” Невене Петровић и Оливере Станковић; „Књижевни појмовник за ученике виших разреда основне школе” Оливере Радуловић; „Увод у књижевност” Милентија Ђорђевића и друге.
Да ли је стандардизација уџбеничких комплета пожељна и неопходна или Ви имате другачије решење за повремене неусаглашености у системима такмичења? Каква су Ваша искуства у писању уџбеника за основну школу?
Стандардизација уџбеничких комплета олакшала би рад и ученицима и наставницима. Дешава се да приликом преласка у другу школу у току школске године ученик не може да настави тамо где је стао јер се план разликује, зато што се користи уџбенички комплет другог издавача. Квалитет обраде наставних садржаја различит је од уџбеника до уџбеника. Законски прописи ограничавају слободу наставника да према својој процени одабере најбоље уџбенике и приручнике тиме што се не дозвољава да се одабере читанка једног издавача, а граматика другог, те онда морате да балансирате шта је корисније. За родитеље ученика најчешћи и скоро једини критеријум је цена уџбеничког комплета. Они сматрају да је то све исто, а да су наставници они који, можда, имају личну корист ако одаберу уџбенике неког издавача, за кога родитељи процене да је скуп. Зато мислим да би стандардизација допринела да сви ученици у Србији уче исто, а да наставници не буду прозивани као главни кривци због скупоће уџбеника и слично. Наравно, као што сам већ у претходном одговору навела, приликом припреме такмичења троши се непотребно много енергије док се истражи како је нешто обрађено код већине издавача, ако не баш код свих. Онда и на самом такмичењу често буде дискусије где се налази објашњење неког појма.
На почетку мог рада, пре скоро три деценије, постојао је само по један уџбенички комплет Завода за уџбенике. Ту су лекције биле сажето обрађане, није било много фотографија и илустрација и све су биле црно-беле. На наставнику је било да учини час продуктивним, занимљивим и да обогати садржај са ученицима. Данас ми се чини да се и деца и наставници погубе у свем том шаренилу; из потребе да све учинимо забавним деци у читанкама су и народне епске песме предвиђене за домаћу лектиру, па деца ни не одлазе по њих у библиотеку. Када питате ученика да опише лик, дешава се да почне да описује илустрацију, а понегде има илустрација које не приказују ваљано дати текст. Детету, нажалост, са свим реформама и „побољшањима” образовања остављамо све мање простора да нешто само измашта.
Нисам се опробала у писању уџбеника, али сам учествовала више пута у евалуацији појединих уџбеника, наставних листова и радних свезака за основну школу.
Каква су Ваша искуства у припреми рецитатора?
Добар рецитатор се негује још од млађих разреда, мада је могуће да се са развијањем љубави према рецитовању почне и од петог разреда. Подстичем ученике на часовима да заволе рецитовање тако што уче напамет одабране стихове или целе песме. Том приликом им указујем и на критеријуме који су важни у рецитовању. Врло често они учествују на школским приредбама и то воле. Међутим, за само такмичење у рецитовању слабо је интересовање у старијим разредима. Школа у којој радим свих ових година има своје представнике на градским и окружним смотрама, међу којима је било и мојих ученика. Не форсирам превише ово такмичење, али подржавам и предано тренирам сваког ученика који за то испољи таленат и интересовање. Ученици често буду разочарани након ових смотри, па се трудим да им објасним да је велики успех и само појављивање и учешће, те да наставе да раде са љубављу и да није увек важно освојено место.
Да ли сматрате да би и републички нивои такмичења требало да мењају своје центре или пак да су Тршић, Сремски Карловци и Ваљево добро трајно решење?
Да, сматрам да их треба мењати. Тршић и Сремски Карловци обавезно треба да се нађу на мапи приликом организовања ученичких екскурзија, али за организацију републичких такмичења изабрати градове до којих је лако стићи и који имају потребне смештајне капацитете и остале услове. Ученици би тако имали и прилику да виде различите градове и да боље упознају своју земљу.
Као ђак осмог разреда учествовала сам на Републичком такмичењу из руског језика које је те године одржано у Врању. За мене, која сам живела у Крушевцу, то је било сасвим ново искуство и први сусрет са јужњачким дијалектом. Били смо смештени код наших вршњака, а ја сам била гост у породици девојчице Соње и том приликом стекла другарицу за цео живот. Она ми је „преводила” разговор са својим друштвом док смо шетале градом. Можда се баш тада зачело и моје интересовање према језику.
У другој години средње школе пласирала сам се, такође, на исто републичко такмичење, али које је одржано у Чачку. Сплетом околности имали смо смештај у хотелу, наши вршњаци који су желели да нам буду домаћини били су разочарани и нисмо се ни упознали. Свеједно, то је још једна дивна успомена коју носим из школских дана.
Који републички такмичари су Вам остали у сећању по запаженим резултатима, а данас су запослени у области културе или просвете?
Било их је више, и такмичара и добрих резултата, али немам информацију о свима где су данас. Знам за једну своју ученицу да је сада новинарка, неколико их је завршило страну филологију, али је већина одабрала медицину, електронику...
Имате ли савете за младе србисте запослене у основним школама, средњим стручним школама и гимназијама?
Посао наставника је посао који се на првом месту воли и ради из љубави, па онда за плату. Наставници су данас прави чаробњаци који треба да обаве много послова у једном дану, често истовремено, да задовоље захтеве министарства, школе, ученика и родитеља; да се непрестано стручно усавршавају. Потребно је много труда, рада, упорности и енергије да се све то постигне, а да се притом одоли и разним притисцима. Зато бих поручила свим младим колегама које су, као и ја, заљубљеници у свој позив и спремни да не гледају у сат док су на послу – да буду истрајни, самоуверени, храбри и достојанствени, да не посустају пред неприликама, да остану доследни себи и својим уверењима, поштени.
Шта се променило у приступу и начину рада од самог почетка Ваше каријере до данас?
Од почетка моје каријере до данас промене су непрестане. Дигитализација и модерно ново доба донели су много нових могућности у креирању часа и наставних материјала, као и начина провере постигнућа. Омогућен је чак и рад на даљину, као што је то било у време пандемије короне, када смо отворили Гуглове учионице и наставу држали преко Гуглове апликације за виртуелне састанке (Google Meet) уз употребу разних дигиталних алата. На почетку у школи нисмо имали ни компјутер, ни штампач, нити апарат за фотокопирање. Међутим, постигнућа ученика су, чини ми се, данас слабија јер ново време диктира и неке нове трендове, па је тако у друштву учење често окарактерисано као нешто лоше, а деца су преплављена разним штетним садржајима на друштвеним мрежама.
Уведено је у међувремену и много нових законских прописа, инклузија, електронски дневник... Наставник мора да одоли свему томе и да се прилагођава, да покуша да ухвати корак са модернизацијом, али и сачува традиционалне вредности образовања и васпитања.
Мотивишете ли своје ђаке да упишу студије националне филологије?
Да, уколико је то оно што воле. Мада, током средње школе они врло често промене мишљење.
Кратка биографија
Ирена Златковић, рођ. Костић (1970: Крушевац) дипломирала је на Студијској групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу и добила звање дипломирани филолог за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Након положеног стручног испита добила је звање професора српског језика и књижевности. Запослена је у ОШ „Ћеле-кула” у Нишу као наставник Српског језика и књижевности и школски библиотекар. Воли креативни рад са децом, па јој је највеће задовољство припрема школских приредби и представа, за које често сама пише текстове. Њени драмски текстови за луткарске и друге представе освојили су више награда на значајним такмичењима, као што су: ФЛУОШ, Шта драмиш? и Прозориште. Били су доступни у Бази драматизација, па су тако коришћени широм Србије, али и региона, неки су преведени на македонски језик и прилагођени хрватском и бошњачком језику. Осим у поменутим државама, играни су и у Црној Гори. Најпознатији су: Свадба у Златној шуми, Бео зуб – здрав зуб, Љубав у Седмом краљевству, Екологијада, Пријатељи су као звезде. Пише и песме и приче за децу. Песма „Кад деда у госте дође” објављена је у зборнику песама за децу Заувек ђаци 2016. године. Институт за дечју књижевност из Београда препознао је њен рад и уврстио је у савремене српске писце за децу. Као гост-песник учествовала је на више књижевних сусрета и манифестација. Организовала је гостовања песника и уметника у ОШ „Ћеле-кула” и учествовала у координацији њиховог дружења са децом. Пише различите чланке за новине и школски веб-сајт, редовно ажурира Фејсбук-страницу Библиотека ОШ „Ћеле-кула” Ниш, пише и уређује Летопис школе.
Успешно припрема ученике за Такмичење из српског језика и језичке културе и за Књижевну олимпијаду, од општинског до републичког нивоа. Ментор је и такмичара на смотрама рецитатора. Мотивише ученике да својим литерарним радовима учествују на многобројним конкурсима, где такође има много освојених места и похвала. Као ментор својим ученицима учествовала је на више смотри и фестивала, па је тако покренула Фестивал уметности Пролећне риме, ноте и слике 2014. године, који је садржао литерарни, ликовни и музички конкурс и имао републички ниво, али је сваке године било радова и на међународном нивоу.
Као спољни сарадник Завода за унапређивање образовања и васпитања – Центра за професионални развој запослених у образовању, у пролеће 2018. године учествовала је у раду трочлане комисије за процену програма и избор семинара у области драма – покрет за нови циклус од три школске године: 2018/2019, 2019/2020. и 2020/2021. године.
Учествовала је у евалуацији уџбеника, наставних листова и радне свеске издавачких кућа Клет и Нови логос.
Њени радови из области методике наставе српског језика прихваћени су на конкурсима на којима је учествовала: „Креативна школа” и „Дигитални час” и објављени су у „Бази знања” за основне школе и у „Зборнику радова Конкурса”.
Члан је Пријатеља деце Града Ниша, а неколико година је била и у Управном одбору ове организације, где је иницирала акције и учествовала у пројектима.
Добитница је признања „Најбољи наставник региона”, које додељује Асоцијација најбољих наставника и лидера региона ANN_LR наставницима који својом стручношћу, посвећеношћу и људскошћу инспиришу промене у образовању широм региона. На 8. регионалној конференцији наставника „Свијет образовања брише границе” представила се својом беседом на тему „Сјеме поштења”.
Удата је и има двоје одрасле деце.
Интервју су водиле проф. др Кристина Митић и проф. др Александра Јанић Митић
*Припремљено у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу 2025, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 423/1-3-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
