Славећи Дан Универзитета у Нишу, разговарале смо са др Тањом Милосављевић, некадашњим студентом Филозофског факултета Универзитета у Нишу, а данас вишим научним сарадником Института за српски језик САНУ.
Шта Вас је инспирисало да упишете студије националне филологије?
Интересовање за језик и књижевност код мене је подстакла предметна наставница у Основној школи „Његошˮ у Нишу, која је некако ненаметљиво умела да нам предочи и протумачи језичке чињенице и везе које међу њима постоје, да их поткрепи занимљивим примерима и да при томе научимо још понеку нову реч или неко њено, нама дотад непознато, значење. Леп говор, широко образовање и тежња моје наставнице да нам граматичке појаве функционално предочи и књижевне текстове приближи додатним садржајима – развили су потребу да правилно и прецизно изразим оно што мислим и осећам, да разумем правила по којима језички систем функционише и развија се и да научим да тумачим исказано. Ово искуство одредило је моја даља усмерења у образовању, али због радозналости и различитих афинитета нисам била сигурна до самог уписа на факултет хоће ли то бити студије филологије. Знања стечена кроз гимназијско школовање и примарна приврженост националној филологији и литератури утицали су на коначан избор – Студијска група за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу.
Да ли сте у основној и средњој школи учествовали на такмичењима из области српског језика и књижевности? Уколико јесте, какво је Ваше искуство?
Нажалост, нисам у свом редовном школовању учествовала на такмичењима из области српског језика и књижевности.
Чега се радо сећате из периода студирања?
Почеци мог студирања на Филозофском факултету везују се за студентске протесте 1996/97. године и то је оставило снажан утисак на једног бруцоша као непосредног сведока значајних друштвених збивања. Након тога, ослобођена стрепње и анксиозности од сусрета са новим образовним и животним циклусом, посветила сам се упознавању са професорима и колегама и остваривању задатака које је подразумевао изабрани студијски програм. Године студирања памтим као период интензивног интелектуалног раста и активног дружења, испуњен младалачким полетом, богатим социјалним интеракцијама и ентузијастичном жељом да знам све и будем свуда, а да опет останем своја.
Који наставник/професор Вам је током школовања био инспирација или модел? Због чега?
На ово питање сам делом одговорила, наводећи своју наставницу Српског језика у основној школи која ме је инспирисала, обликовала мој начин разумевања филологије и представу о томе како треба да изгледа, да се понаша, да говори и преноси знање један просветни радник. У гимназији је мој узор идеалног наставника била, на пример, професорка Математике. Елан, методе рада, став, однос према материји и ученицима детерминисали су ове две жене као узоре за мој будући позив. Желела сам да будем управо таква професорка својим ученицима. На факултету је ситуација била другачија, сваки је професор својим интегритетом и специфичношћу научно усмерио изучавање језика и књижевности, те својим залагањима и посвећеношћу студирање чинио инспиративним, занимљивим, аналитичним, дубоко промишљеним. Уз уважавање свих професора и надасве оних са којима сам непосредно сарађивала и касније, посебну захвалност дугујем свом ментору Љубисаву Ћирићу, који ме је успешно довео до диплома филолога и магисра филологије. Лепа сећања вежу ме за сарадњу са професором Недељком Богдановићем – како на постдипломским студијама тако и у каснијем раду. Значајно место у мом научном усавршавању заузима професор Радивоје Младеновић, под чијим сам менторством одбранила докторску дисертацију, који ми пружао несебичну помоћ и давао ми потпуну слободу и пуну подршку.
По чему су слични, а по чему се разликују различити нивои студија националне филологије?
Ја сам студирала по старом програму, који разликује основне студије, магистарске студије и одбрану доктората. На основним академским студијама примарно се припремамо за наставнике, док виши нивои студирања захтевају и веће научноистраживачко ангажовање. Опредељивање за неку дисциплину или грану лингвистике сужава фокус и претпоставља потпуну научну посвећеност одабраној теми, уз савладавање одговарајуће методологије и технике израде научног рада, као и упознавање са актуелним истраживањима у сродним областима.
На знања из којих предмета са студија националне филологије се највише ослањате у свом раду?
Моја научна интересовања усмерена су ка дијалекатској лексикологији и лексикографији, па су у том смислу знања из дијалектологије стечена на основним студијама умногоме допринела даљем усавршавању у тој области. Нажалост, у време мог студирања лексикологија као посебан предмет није била заступљена на нашем факултету, али стечено образовање било је чврста база за даље усавршавање и надограђивање.
Чиме се тренутно бавите?
Интензивни развој антропоцентризма у словенској и светској лингвистици представља нови приступ језичким појавама, који је изнедрио две нове дисциплине – когнитивну лингвистику и лингвокултурологију. Овакав тип истраживања посебно је инспиративан у области дијалектске лексикологије и новина је у домаћој науци о језику, а мени научни изазов да допринесем развоју србистике у границама дисциплина којима се бавим. Лексику призренско-тимочких говора проучавам с аспекта когнитивне семантике и лингвокултурологије, што подразумева реконструкцију лингвокултурних концепата и опис њихове интерпретације у језичкој слици света, с циљем да се одгонетну кодови традиционалне културе и спозна поглед на свет, менталитет и вредносни систем одређене дијалекатске језичке личности. Лингвокултуролошки описи концепата представљају добру подлогу за још један вид презентовања народних говора, а то су дијалекатски лингвокултуролошки речници, који, поред основних лексикографских података, садрже и значајне културне информације изнете у виду лингвокултуролошких коментара, с упућивањем на парадигматску повезаност међу јединицима, њихову асоцијативност и функционалну вредност.
Којој србистичкој теми сматрате да би требало посветити више пажње у основној и средњој школи?
Методе лингвокултуролошке анализа примењиве су у настави језика и књижевности. Првобитни циљ ове дисциплине садржао је педагошку компоненту, јер се и развила из спознаје да је при усвајању вокабулара страног језика неопходно знање културне позадине. Експресивност, асоцијативност, културна конотираност, контекст – параметри су на којима се заснива лингвокултурна специфичност речи и израза. Упутно је да се језик посматра као носилац и преносилац културних кодова, као одраз слике човека и слике света. Књижевни текстови се, такође, у славистичкој методичкој пракси посматрају као ауторска, уметничка језичка слика света и тумаче се преко одговарајућих вредносних, социјалних, етичких, естетских и других концепата.
Имате ли савете за младе србисте запослене у основним школама, средњим стручним школама, гимназијама и у другим институцијама?
У школама је потребно што више инсистирати на усменом изражавању и подстицати ученике да активно учествују у обради наставних јединица. Можда би кроз анализу дискурса боље схватили употребну вредност језика и развили комуникативне вештине. Такође, важно је предочити младима значај народних говора као компоненте културног идентитета.
Које стручне књиге бисте препоручили младим филолозима као неизоставни део кућне библиотеке?
У складу са личним преференцијама, младим колегама бих препоручила монографије Јержија Бертмињског „Језик – слика – свет” (2011) и В. А. Маслове „Лингвокультурология”, најновију књигу проф. Рајне Драгићевић „Лексиколошка лингвокултурологија” (2024), као и издања Института за српски језик САНУ „Когнитивни правац у српској етнолингвистици – почеци развоја и актуелни проблеми” (2020) Стане Ристић и Иване Лазић Коњик, „Српска фразеологија и религија – лингвокултуролошка истраживања” (2015) Наташе Вуловић и „Појмовник српских лингвистичких термина” (2023).
Кратка биографија
Тања Милосављевић (1977: Ниш) дипломирала је на Студијској групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Нишу и магистрирала на истом факултету на Департману за српски језик 2009. године одбранивши рад Говор села Присјана (Горњег и Доњег). Докторску дисертацију Лексика српског призренског говора одбранила је 2016. године на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Од фебруара 2011. стално је запослена у Институту за српски језик САНУ, на Дијалектолошком одсеку. Звање вишег научног сарадника стекла је 2022. године. Резултате свога рада представила је на близу педесет домаћих и међународних научних конференција. Објавила је две монографије и близу седамдесет радова у зборницима са међународних научних скупова, тематским зборницима, часописима међународног и националног значаја. У својим радовима Тања Милосављевић лексички фонд народних говора, пре свега призренско-тимочких, испитује са аспекта когнитивне семантике, концептологије и лингвокултурологије, што представља развој нових дисциплина у српској науци о језику – дијалекатске лингвокултурологије и дијалекатске лингвокултуролошке лексикографије. За монографију Лексика српског призренског говора добила је 2017. године Награду „Павле и Милка Ивић”, коју Славистичко друштво Србије додељује за најбољи рад из српске лингвистичке славистике. Члан је Српске националне комисије за Општесловенски лингвистички атлас (на припреми материјала за лексички том Горное овцеводство) и Академијског одбора САНУ за проучавање Косова и Метохије (на пројекту Српске академије наука и уметности Историја и културно наслеђе српског народа на Косову и Метохији (2021–2023)). Сарадник је на пројекту Пастирска/сточарска лексика призренско-тимочких говора, који заједно реализују Огранак САНУ у Нишу и Институт за српски језик САНУ. Ангажована је као руководилац радионице из етнолингвистике у оквиру лингвистичког семинара за студенте Методологија лингвистичких истраживања савременог српског језика, који се реализује два пута годишње у Научно-образовном центру Вук Караџић у Тршићу.
Интервју су водиле проф. др Кристина Митић и проф. др Александра Јанић Митић
*Припремљено у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу 2025, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 423/1-3-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
