Прича о читању најбоље се приповеда у двоје, кроз разговор писца који својим темама и стилом писања дотиче важнa друштвенa питања и читаоца који пред таквим делом дуго остаје будан. Романи Бранислава Јанковића – Сузе Светог Николе, О вуковима и сенкама, Ветрови зла, Пета жица, Гвоздени облаци остварују ефекат такве будности. Зато и не чуди што су се неки наслови нашли у наставном програму многих средњих школа. Уз то, још један је повод за разговор са овим писцем – роман Мачка у коферу недавно је награђен престижном наградом Мирослав Дерета за 2019. годину. И на крају, оно што повезује аутора овог интервјуа и писца јесте Филозофски факултет у Нишу, место где се чита, пише, разговара, учи о језику и књижевности.
1. По чему ће ове године остати упамћене у српској књижевности?
БЈ: По великом броју књига, а малом броју писаца, јер није свако ко објави књигу књижевник. Некако смо олако предали културу трговцима. Данас су књиге попут брзе хране – конзумирате и заборавите. На сву срећу, квалитет остаје. То је оно што даје зрно утехе.
2. Данас се у стручној јавности говори о постојању кризе читања, те да је све мање оних који време посвећују књизи. Да ли мислите да неко може да успе као писац у Србији?
БЈ: Може, наравно. Али треба да понуди нешто ново, несвакидашње, провокативно. Истих тема ће увек бити, али начин обликовања грађе и приступ проблему мора бити необичан и специфичан. Оно што људи траже је нешто што ће у њиховим мислима изазвати буру и натерати их на полемику са собом; нешто око чега ће се замислити када буду завршили књигу. Лако је написати бестселер, тешко је написати књигу које ће се људи сећати и после много година. И не мислим да је све мање читалаца. Мислим да се њихов укус мало покварио.
3. Из новинарства сте се нашли у књижевним водама. Како је дошло до тога?
БЈ: Нема случајности, врло намерно. После двадест пет година у новинарству било је време за нечим другим, тј. за оним што сам годинама успут радио, а то је књижевност. Дошло је време да се тотално посветим ономе што волим, пратећи своје жеље. И тај прелазак ми је, на моје изненађење, јако лако пао, сад ми је криво што то нисам урадио раније. Волим да кажем да сам из старих, вечно наквашених и исцепаних патика, ушао у лаковане, кожне ципеле. Али никада их нисам бацио, јер сам у њима научио да ходам. Окачио сам их на зид, па с времена на време ускочим у њих и прошетам. Чисто да не заборавим прву љубав.
4. За Ваш роман Последњи циркус на свету, у којем су главни ликови анђели запослени у циркусу, кажу да погађа срж проблема нашег друштва?
БЈ: Сви моји романи носе бреме сталне упитаности и релативизације. Без обзира да ли је у питању историја, вера или морал, у крајњој линији. Ето, деси се да некада починимо грех да бисмо спасили себе, а и друге. Да ли је онда истина боља од лажи? Да ли ту уопште и постоји грех? Нисам сигуран! Усудио сам се да баш кроз ту несигурну призму посматрам ствари. Зато су анђели, главни ликови мог романа, дати као персонификација палете различитих људи и карактера које свакодневно срећемо свуда око нас. И добри и лоши. Инспирацију сам имао у вечитим темама – живот и смрт. Намера ми је била да кроз бесмртне ликове покушам да објасним да је живот јединствени феномен. И када је најтежи, ипак је предиван. Уврежено је мишљење смртника да је дуговечност кључ нашег битисања. Намерно сам изабрао да моји анђели на то гледају као на највећу казну. Тада они највише сличе нама, људима.
5. Сузе Светог Николе, Ваша књига која се све чешће налази у изборној лектири многих школа у Србији, описана је као огледало нашег менталитета. Које врлине, а које мане сте желели посебно истаћи?
БЈ: Ми нисмо ни бољи ни гори од других народа. Такви смо какви јесмо, на своју, па и туђу, срећу или жалост. Сузе Светог Николе покушавају, а по реакцијама читалаца и успевају, да нас покажу у свој нашој беди и нашем сјају. Нисам нас шминкао, нити нас ружио. Навођење врлина или мана је непотребно; храбар човек је храбар човек, слабић је слабић. Тако је у сваком народу. Има ли нешто што нас одваја од других? Лаковерни смо и склони прихватању заблуда. У роману сам написао да Србин има две душе, једну мучену и другу погану, па се никад не зна која ће да надјача. Зато се или свађа или плаче. Те свађе су нам и дошле главе. Плач још није, али ко зна. Душа је чудан сват.
6. Шта Вам је највећи изазов у писању?
БЈ: Само писање је изазов по себи. Ту нема пречица и варања, нити бекства са попришта борбе. Ту се налазите сами са собом и огледалом из којег вас гледа неко скроз непознат. И тај неко вам се цери и изазива вас. А ја сам увек изазван темама. Ако нема тема, изазовем сам себе да је измислим.
7. Која би била ваша основна порука младим писцима?
БЈ: Читати, читати и много читати! У основи сваког доброг писања је читање, и то добрих, проверених наслова и аутора, оних од којих се нешто може научити. Јако битна ствар за сваког ко почиње да пише је вера у оно што ради и да се никада не сме поколебати, јер у писању је много понора, заседа, мрачних места и вртлога. Једино храбар човек може понудити своје мисли које дрхте од страха и хладноће, разголићене и ухваћене под рефлекторима. Добар професор вам може показати неколико правих стаза ка циљу. Пут је ваш. Ах, да! Будите образовани и увек радите на себи.
8. Може ли писац променити свет?
БЈ: Не. На сву срећу. У свом зрну лудила, тако својственом сваком уметнику, ко зна какав би пакао створио.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
