Предложак
Црни коњи бијаху помахнитали па су престрављени јурили узагрепце односећи Јахаче у воду што је надирала. Њихови продорни крици бијаху заглушени хуком ријеке која их је односила са собом. Тад Фродо осјети како пада, и учини му се да хука и вртлог воде подижу и њега гутајући га заједно с његовим непријатељима. Ништа више није чуо ни видиo.
Џон Роналд Руел Толкин
Фродо Непобедиви
Фродова снага се угасила, чула су потпуно отупела и једини осећај који га је снажно обузимао био је притисак прљаве и узбуркане воде. Исконска потреба за постојањем нагнала га је да посегне за ослонцем. Грчевито стежући трновиту грану домогао се водене површине. Наједном, запљусну га отрежњујући хладан ваздух. Некада моћан глас сада се губио у топоту коња. Нико се није обазирао на њега.
У даљини замираше светло бакље последњег Јахача. Тек сада Фродо осети ону беспомоћност коју би приметио у очима жртава своје крваве прошлости. Густе обрве љутито су се извијале изнад његових очију. Ниско чело би му обливено знојем. Модрим, уздрхталим устима и даље је дозивао Јахаче који су се стапали са тамом. Као рањена звер батргао се у блату које га је силовито вукло на дно. Лепљиви листови чврсто се обмотаваше око његових онемоћалих удова. Муљевито тло непоколебљиво се примицало његовом телу обузетом раствојством. Тешкe, златне огрлице сада посташе окови. Постао је заробљеник сопствене таштине. Све што га је доскора чинило моћним довело га је на руб опстанка. Никада до тада не беше свестан нискости човековог пада.
Гором је одјекивао Фродов вапај. Ни она га није слушала. У самоћи, где се губи нада, увидео је своју пропаст. Нема више војске којом је заповедао. Људи, који су му се некада клањали, оставили су га, не осврнувши се.
Како се само сладио проливеном крвљу непријатеља. Летећи на крилима победе, заслепљен сјајем отетог плена, осећао би се тако заслужним, тако незаменљивим. Отишао је путем заборава. Ипак, најстрашније га је пекла спознаја да је био само један од Јахача. Више није мислио ни о чему, ништа више није било важно...
Густи облаци су се размицали и месечина се пробијала кроз тешку маглу. Чинило се да стара стабла тајновите шуме не хају за два ока чији је сјај замирао у њиховој сенци.
Аутори
Тим „Десетари”: Јана Влаисављевић, Ања Саршон, Михаило Спасовић, Мирослав Милисављевић
Mентор: Јелена Бурсић Милић, професор Српског језика и књижевности у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин”.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
