Ономастички трилингвизам Дубровчана сасвим је био логичан и конкретно условљен најпре пореклом од романског становништва, са основним, а затим вековним приливом из преовлађујуће словенског залеђа, уз бројне културно-просветне, али првенствено трговачко-привредне везе са Италијом. Овакво лингвистичко богаство и у свакодневној пракси – у државним, дипломатским и уопште трговачко-финснијским пословима трајало је вековима, са преовлађивањем једног, другог или трећег језика, али и са посебним видом колоквијалног говора који је настајао као мешавина преовлађујућег народног („дубровачког“, „нашког“) и италијанског језика.
Тако су стари Дубровчани, посебно као писци и интелектуални ствараоци, поносито носили три облика свог имена – народно (дубровачко), италијанско и латинско. Такав начин навођења, потенциран хуманистичким подстицајима, није запостављен ни до 19. века, пошто је класицизам, анахроно, у првим деценијама заблистао новим сјајем у Граду. Тако да је троструки облик имена знаменитих Дубровчана опстао на страницама историја књижевности и таквих студија до данашњих дана, често као вербална посластица међу познаваоцима: један од двојице најуспешнијих дубровачких петраркиста - Sismundo de Mence је Шишко Менчетић, римским именом Aelius Lampredius Cerva китио се Илија Цријевић, док је чувени песник свога доба али и друштвени и политички радник Orsat Pozza био - Медо Пуцић.
Оваквим начином се већ унапред створио извесни спољни зид око ове литерарне оазе – врста интелектуалне игре, коју сви млади истраживачи морају да савладају уколико желе да наставе путем кроз лавиринте старе ренесансне, барокне али и новије дубровачке књижевности.
Међутим, на томе се не завршава повезивање конкретне личности са њеним потенцијалним именом. Чест је случај, наиме, да очево име, које прати име и презиме литерарног ствараоца, није гаранција да ће се идентификовати тражена личност, из неких разлога важна за историју старе дубровачке књижевности. Посебно из разлога што је најстарији син добијао име свога деде, што би неретко, али зато и збуњујуће, могло бити и поремећено избором очевог имена за сина. Све је још копликованије чињеницом да је фонд имена, племића и богатих грађана, често био скучен, па су се у једној генерацији јављале личности са истим именом, презименом и очевим именом.
Тако је, на пример, у процесу идентификовања песника Миха Бунића Бабулиновића, аутора италијанских сонета и љубавних стихова посвећених Цвијети Зузорић, учествовало, током више векова, неколико значајних Дубровчана: од Игњата Ђурђевића, преко Сара Цријевића и Слада Долчија, па све до нетурализованог Дубровчанина, пијаристе Франческа Марије Апендинија, иначе стручњака за забуне. Коначно је Петар Колендић, који је у Бунићевом веку – шеснаестом, утврдио дванаесторицу дубровачких племића са истим именом и презименом, између тројице савременика, уз много културноисторијских података и исто таквог осећаја – идентификовао и траженог песника.
При овоме је требало имати у виду и народна презимена (Чавчић за Ветрановића, Влаховић за Менчетиће...), као и патронимике (што је било ретко, али не и немогуће), који су се упоредо уз званично презиме користили, опет ради ондашњег обичаја, а данашње пометње.
Понекад су у помоћ прискакали надимци – који су, посебно код значајнијих дубровачких писаца, сведочили врло добро о њиховим карактерима у ситуацији кад је требало допунити неретко штуре биографске моменте – тако се зна да је Држић био Видра, а Гундулић – Мачица, док је аутор највећег броја мелодрама у Дубровнику, Џоно Палмотић, носио надимак Пупица – Луткица.
Зачудо, конкретна промена личног имена при ступању у католичке-монашке редове, како би се очекивало – није доводила до забуне: Мавро (Ветрановић) је био Никола, како се, пре одласка у исусовце, звао и Игњат (Ђурђевић). Разлог је психолошки оправдан – ако су и певали пре замошења, тим чином су желели да прекину са дотадашњим младалачким, обавезно распусним животом, уз који су били везани стихови којих су се, заједно са именом, на овај начин решавали.
Своја имена, у различитим облицима, као аутентиче сведоке старих времена, често оригиналније од стихова које су писали по утврђеној конвенцији, петраристички песници су остављали у акростиховима својих канцонијера (Ш. Менчетић: Сигисмун, Сисмундо; Џ. Држић - Ђорета:). На исти начин, бележили су и имена својих песничких драгана, које, су тек на тај начин задобијале одређену конкретизацију, у времену потпуне деперсонализције жене. Тек по учесталости женског имена код конкретног песника (Ката и Катица, Пера, Перица и Петруњелица, Мара и Марија, и Мада и Мандалијена, и Ника и Николетица, и Паула и Мица, и ...), накнадно се досећамо да ли су ови песници имали и конкретан а личан мотив за опевавање.
Барокни, пак, песници старог Дубровника су изгубили овај петраркистички манир да се у акростиховима овековечују имена тобожњих драгана, али су задржали деперсонификацију женског лика, иако је он, у конкретној песми, био одређен именом. Међутим, ни та имена нису била одређенија него она код петраркиста, него су и даље бирана према могућностима која су пружала у барокним играма речима. Па су песничке драге Џива Бунића и Игњата Ђурђевића, као и многих минорних песника звале – Љубица (као симбол љубави), Сунчица („сунцу слична“), Зорка (поређена са зором), Даница...
Међутим, док су оваква навођења прилично тешко утврдивих имена драга песникових била безопасна, за последњег великог дубровачког интелектуалног ствараоца (историчара, лексикографа, песника) Игњата Ђурђевића – навођење имена госпе која му се поиграла са срцем, имало је готово погубне последице. Да ли је Ђурђевића, само у овом ономастичком смислу врло изазовно име, повукло да се њиме поигра, или је нешто личније и дубље било у питању – још се не зна. Међутим, књижевноисторијска је чињеница да је конкретна дама Мара Боздари – Мара Божидарева, послужила као извор инспирација овом песнику чак у две песме. У првој се Ђурђевић, у добром барокном маниру, врло вешто поиграо са именом госпе, чије је засењујуће и конкретно навођене лепоте називао „божјим дарима“, наглашавајући да она „за ме мари“, док се у другој, клонећи се имена, правдао, тражио опроштај и патио. У питању су песме „Лијепа вило, ткој записо“ и „Пита се проштење у исте госпође преднје пјесни“. Већ је Решетар ово непримерено навођење имена сматрао главним разлогом за врло важан корак у песниковом животу – његово приступање исусовачком реду, што је касније наишло и на оспоравања.
Некада би дубровачки песници помало изгубили контролу над својим стиховима, у ономастичком смислу – па би, као у случају прве световне драме, еклоге Радмио и Љубмир, аутор, Џоре Држић, свог јунака, Љубмира, повезивао са прославом крсног имена – али, не његовог. Наиме, Џоре, као крсно име свога јунака – Љубмира, наводи Светог Ђорђа, односно празник Ђурђевдан - који је, како је очито, песниково крсно име.
Из свега наведеног, лако је показати да су стари Дубровчани волели игре, па и вербалне, можда чак и слутећи колико ће тиме изазвати забуну, или, пак, желећи да наметну интелектуалну загонетку како савременицима, тако и следећим генерацијама. Само најпосвећенији су могли уживати у радости открића – какво је разрешење имена Плавковић, који је већ био промовисан у неког новог песника – једноставним преводом: плав је брод, гондола је брод – тајанствени песник је највећи барокни песник – Иван Гундулић.
Овакве интелектуалне игре посебно је волео, будући успешан у њима –Дубровчанин, Петар Колендић. Бројни су његови кратки, бритки али и ефикасни текстови у којима је после дугогодишње минуциозне анализе изводи необориве закључке, редовно са далекосежним последицама.
Његов не мање славан ученик, Мирослав Пантић, наставивши игру даље, али и унапредивши је (подигавши је на следећи „ниво“), у именима ренесансних јунака ишчитао је нешто друго – права имена конкретних личности, чиме је запарао предиво распознавања и упознавања. У томе је био толико интригантан, да је читав један правац у изучавању дубровачке литерарне ренесансе заснован на овом поступку, којем су погодовале (мада изазване истим могућностима) нове струје у тумачењу ове књижевности. У питању су многобројне могућности које методологија неоисторицизма и културног материјализма пружа у реконструкцији ренесансних садржаја свакодневице старог Дубровника и литерарних облика у тим историјским оквирима.
Много текстова је, такo, посвећено имену Станац и разрешењу његове популарности у народу, доказане у кратким говорним формама, пословицама, пре свега. Да ли је Држићев јунак из Новеле о Станцу ушао у пословицу, или је, пак, пут био обрнут – па је Држић подлегао популарности тог лика из народне традиције и сачинио му новелу у Дубровнику?. Такође ово име је коришћено и као кључ за ишчитавање фарсе – не представља ли Станац старог паганског бога, који се, на Ивањдан, после ујдурме веселе дубровачке младежи, преобраћује у младог бога, персонифицирајући долазак плодног доба?
Имена као кодови за разоткривање и другог, поред површинског, смисла дела, нису ретка у овој књижевности. Разрешењем конкретног имена личности – често споредне, долази се до дубљег, да ли и коначног, смисла комедије. Најизразитији и најпознатији је пример у поменутој Држићевој фарси Новела од Станца, где се подмлађивање везује за погубност болести изазваних раскалашним животом дубровачке младежи.
Опседнутост именима у изучавању културе старог Дубровника достиже своје највише домете у савременом подухвату, на основу могућности које пружају архивски записи – сачињавања пописа имена свих становника од оснивања Дубровника. Овакав импозантан попис, мада недовршен, већ има реалних последица и на тумачење чак и највећих литерарних достигнућа. Случајност или опет нека далекоумна ујдурма из прошлости – овакав начин суочавања стварних личности и њихових, најчешће под истим именом – пројектованих ликова из старе дубровачке литературе – сасвим је у складу са постулатима савремених теорија изучавања књижевности.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
