Роман Пустиња написан је 1961. године. Како је Абаџијев по струци био историчар, није му било тешко да напише роман који би у себи објединио и одређени историјски контекст, збивања, али и самог појединца и његов ток свести у одређеној друштвеној средини. Овај роман сматра се његовим најбољим остварењем, а укрштањем објективних и субјективних чиниоца писац је успео да историјску грађу предочи читаоцима кроз сам поступак тока свести.
Историјски контекст, објективно време, везан је за Гемиџијски покрет и Гемиџијски устанак 1903. године. Гемиџијски покрет подразумевао је напеде на европске локалитете, не би ли тако велике западне силе нагнао да подаре слободу Македонији и македонском народу. Они су 29. априла подигли у ваздух француски брод Гвадалкивир, затим познату Отоманску банку, пошту, немачки клуб и друге зграде. Једна група атентатора је погинула, а остали су били ухваћени, осуђени на смрт или помиловани робијом у Малој Азији. Припадници покрета руководили су се паролом слобода или смрт, обавезујући се на самоубиство након неуспеле акције. Тако су и сами историјски елементи везани за историјско збивање атентатора и њихове тешке унутрашње борбе и психолошке расцепе.
Објективно време обухвата подизање Илинденског устанка, док се психолошко време тиче самих ликова, јунака романа. Психолошко време је управо то које и на тренутке прекида објективно. Субјективно време означава раван на којој се укрштају унутрашње борбе али и утицај спољашњих фактора.
На основу тога закључујемо да је ово поред романа тока свести, историјског и роман лика. У средишту дешавања налази појединац, али и разоткривање његових унутрашњих борби, страхова, психолошких процепа, с циљем осветљавања људског постојања.
Роман Пустиња има мозаичну композицију. Састављен је од осам новела. У некима је строже а у некима слободније поштовање наведеног жанра. Мозаична, односно циклична композиција подразумева више приповедача, што заправо значи и више гледишних тачака. Најчешћи у улози причалаца јесу главни јунаци – Арсо и Глигор. У појединим моментима причу преузима и аутрорски приповедач, чија је главна функција повезивање различитих прича које добијају касније романескни тон. Он је уједно и носилац спољашње фокализације, док су јунаци носиоци унутрашње.
Иако ликове Глигора и Арсу обједињују исте историјске прилике, односно неприлике, они се разилазе у интелектуалним ставовима, схватањима, социјалним али и психолошким мотивацијама. Према Јунговом типу личности, Арса припда интровертном типу, док је Глигор припадник екстовертног. Већ на подлози ове поделе уочавамо многобројне разлике међу њима, те закључујемо да је основна разлика психолошке природе. Сличности које спајају двојицу побуњеника јесте то што су припадници Гемиџијског покрета, те су након неуспеле акције на брод Викторију и Отоманску банку стављени пред слободу избора за живот, односно смрт. Обојица јунака у тренутку хапшења нису извршила самоубиство, обојица су изведена пред војни суд и обојица доживљавају психолошка разарања – умрети зарад идеологије или живети зарад сопствене среће.
Слично Кафкином Процесу, и овде уочавамо на моменте прекид борбе за слободу и потпуно предавање самом процесу суђења. Однос судске прагматике и самих оптуженика дат је у роману са циљем да укаже на суштински већи неспоразум самог система, оличеног у председнику суда Етхем-паши.
Поменуте унутрашње борбе они су решавали на различите начине. Арсо је, с једне стране, живот после неуспеле акције и неиспуњавања дуга према идеологији видео једнако смрти, а Глигор је, с друге стране, до краја романа остао заговорник животног деловања. Тако поменути јунаци, али и њихови ставови представљају симболе две опречне филозофије – филозофије живљења и филозофије колективне, добровољне смрти. Представник другог поменутог начела, колективне смрти јесте Арсо – деветнаестогодишњи младић кога је отац послао на школовање у Солун, али младалачки занос одводи га на другу страну, другу идеологију – Гемиџијски покрет.
Арсо је тип маштара, сањара, те смисао живота налази у горе поменутој идеологији, њеним циљевима и ставовима. Арсо је јунак чији ток подсвести ствара тензије и изазива напетост у роману. Арсова опсесија везана је за сам Гемиџијски покрет, али и то да од себе начини хероја прекидајући свој живот зарад колективног добра. Фобија је управо везана за исту поменуту тематику. Страх од смрти и шта она носи, вреди ли заиста умрети, непрекидне су окоснице Арсиних мисли. Тако он тоне и пропада све дубље у хаосе своје свести.
У оквир јунакове свести улази и осећај кривице, који је повезан са моралним кодексом Гемиџијског покрета, чији је он био припадник. Поред издајства партије и саме њене идеологије, његов осећај кривице везује се за његово делање према родитељима и сестри Анђи управо јер је напуштањем школовања изневерио њихова очекивања. Са овим у вези је и осећај његове кривице због очеве смрти. На самом крају, кривица коју он осећа везана је и за девојку Ану јер ју је одбацио зарад његових револуционарних снова и маштарија, те тако Ана и сећање на њу чини битну компоненту овог лика.
Под притиском саме његове (под)свести, његов психолошки хаос трансформише се у халуцинације и делиријуме. Саме халуцинације прожете су стварним фрагментима. Лик Ане, јунаци Глигорових пустињских прича, лик Етхем-паше, лик човека у црном мундиру само су од неких које ћемо издвојити у овом раду.
Контраст њему јесте Глигор, који је такође припадник и активиста Гемиџијског покрета, али само зато што у њему види могућност остваривања сопствених циљева среће – индивидуална слобода. Својом појавом изазива страх, исказује надмоћ и супериорност. Његов живот јасно је одређен временским детерминантама – хапшење и бекство из затвора. Глигорово сећање и ток његових мисли не сеже дубоко у прошлост већ се односи на сам почетак судског процеса. Глигор као једна не само физички, већ и психички стабилна личност, није оптерећен кривицом која прати Арсу. Када у затвору стигне вест о њиховом помиловању, она за Глигора значи слободу и спасење, док за Арсу значи казну гору од смрти.
У највећем делу романа Арсо је статичан лик који понире све дубље, док је Глигор јунак од акције који је спреман да спаси сопствени живот и бори се за своју слободу. Да би то остварио наговара Арсу да копају тунел каки би побегли из затвора, али бекство до пустиње Сахаре успева само њему. Слобода је кратко трајала.
Након поновног хапшења и повратка у затвор, он затиче Арсу у болесном стању. Тада у њему преовлађује осећајем емпатије те он покушава да га извади из психолошког понора интересантним и фантастичним причама о пустињи. Нажалост, ништа неће успети да Арси поново удахне дух живота и врати га натраг, те се његов пут ка слободи завршава самоубиством, док Глигор сам завршава копање тунела и одлази према Француској граници.
Роман Пустиња говори о пустињи у човеку, његовој (под)свести, идејама, намерама и жељама. У таквом једном психолошком расцепу намеће се питање Шта је живот и вреди ли га живети? Живот је вечита борба за слободу, слободу свог духа и тела, мисли и снова. Борба за остварење истих у различитим животним околностима, бурама и ветровима, али и трагање са својим зрном среће у пустињи чије је име Живот. Абаџијев роман можда нам и најбоље преноси суштинске поруке, не само књижевности већ и смисла људског живота, који није ништа друго до пустиње, коју ми сами стварамо у сопственим мислима.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
