Анализирајући присутност Дубровника у списима, не само литерарног карактера, као и у биографији Сима Матавуља, можда ћемо доћи и до разрешења питања зашто је овај град, у пишчевом гледању и представљању задобијао романтичне, сетне па и патетичне обрисе.
Одговор ће дати сами Матавуљеви списи, и то можда најпре они који се заснивају на сећањима из раног детињства. Наиме, већ у детињству младог Матавуља, појављују се обриси тог и таквог Дубровника каквог га и касније срећемо у његовом делу.
„У раном детњству знао сам да је град Дубровник велик и богат; да у њему има много „конта”; да је његов пук чист и питом и да не псује Бога и свеце!...”, пише Матавуљ, да би изрекао готово богохулну мисао: „Дакле, по причању, стекао сам појам да је тај далеки град љепши и господскији од мога завичаја Шибеника...”
Догађај се, наиме, десио крајем песетих година века, у његовој шестој-седмој години, а Матавуљ га је описао непосредно пред своју (изненадну) смрт, у првој деценији новог столећа. Писци много тога носе у свом неисписаном рукопису из детињства и ране младости: Матавуљ је ту слику носио више од пола века.
А била је моћна и за младу душу утешна и полетна, јер је Матавуљ сазнао „другу њеку одлику града Дубровника, по моме ондашњем схватању, како пише, одлику претежнију од обе поменуте”.
О Ускрсу, у његов Шибеник је стигао, по тадашњем обичају, доминиканац из Дубровника, како би у тамошњој цркви одржао празничне, пригодне проповеди. „Проповједник бјеше млад, снажан, наочит, у бијелим мантијама (доминиканац), сећа се Матавуљ, те се већ на први поглед свидје женскоме народу у цркви, а његова талијанска бесједа бујна, течна, уз живе покрете, занесе свакога – умало што не започеше пљескати и викати: „браво”, као на забавама!”
Међутим, сутрашња проповед на народном, нашком језику, није примљена са истим одушевљењем: „Бијели фратар започе, али након неколико ријечи, стаде међу слушаоцима чуђење, жамор, узвици, смијех – готово буна: Како и неће! Фратар је говорио „по ришћанску”: свијет, вјера, дијева, љепота, итд. Заглушише га узвици: - Какав нам је то фратар који говори сасвим као какав брадати ркаћки поп?!”
И у том готово скандалозном, а свакако непријатном, по већину слушатеља и самог говорника, догађају, Матавуљ без икаквог устезања, иако млад и стога осетљив на туђа схватања и уопште утицаје, сигурно исказује свој став: „Моме радосном изненађењу не бјеше граница. Једва сам могао вјеровати својим ушима! Дубровачки фратар говори сасвим онако како се чита у мом Буквару и читанци, онако како наш учитељ хоће да се говори у школи...”
И тада је млади Матавуљ започео свој сан о Дубровнику.
Тако је било и у предаху на путу за Херцег Нови, где се упутио 1874, а где ће тек постати учитељем и одакле ће тек понети прототипе за своје будуће ликове стамених Бокеља. Двадесетдвогодишњи Матавуљ, већ доста сазнао, спознао и из личног образовања освојио, сањари по древној Рагузи: „Вратих се на Плацу која у сумрачју бјеше готово пуста, а сијенке се спустиле. Сустао, сједох пред великом кафаном, а разиграној машти дадох маха, те ми се поче призирати... Чинило ми се да гледам у шетњи старинске дубровачке властеле, да чујем како шуште њихови плаштови по плочнику...”
У неким тренуцима је то и буквално био сан, сновиђење старог Дубровника: „Причињавало ми се да слушам како та дубровачка господа разговарају о дневним приликама, о хумским, зетским, босанским и рашким династима и великашима, с којим свеђ „почтена општина” има каквих размирица”.
А онда на сцену ступају и конкретна лица: „Ти дубровачки државници, научници, пјесници, умјетници, мученици за Дубровник, велики трговци и морепловци, који се у вјековима сустижу у Граду и у сумрачје по Плаци шетају, носе имена неумрла. У дубокој старини ту је поменути сликар Никола Дубровчанин, доцније Руђер Бошковић „анђео по чистоти живота, а демон у математици”; па долазе Бунић, мученик за Дубровник, па Пуцићи, Менчетићи, Ветранићи, Чубрановићи, Држићи, Рањине, Гундулићи, Палмотићи, Ђорђићи и остали, који ће се до вијека славити гдје српска ријеч живи”.
Призор се употпуњује пристизањем на сцену знаменитих Дубровкиња: „Али гле! За рана јутра излазе из Розарија славне дубровачке госпође, које се, такође у вијековима, сустижу: једна Николета Гучетић, која је пред папу излазила; Ђула и Нада Бунића, обје пјесникиње; једна Николета Реста, славна латинискиња; једна Цвијета Зузорићева, чијој се љепоти дивљаху сувременици и којој је, кажу, Торквато Тасо пјевао; једна Јелена Охмучевић, која се је прославила умјетним златним везом, музиком и пјесмом...!”
Оваква очараност дубровачком прошлошћу није била карактеристика само младих година писца. И касније, у својим зрелим годинама, пред сликом Дубровчанина Марка Мурата, „Долазак цара Душана у Дубровник”, Матавуљ је пловио историјским сновиђењима:
„Збиља, шта је ово? Човек неки, у златотканој одећи, са круном на глави, искрцао се са галије на обалу, где наднесоше нада њ балдахин! Ко ли је овај горјанин што је надвисио мноштво око себе? Од кога ли су народа ови његови пратиоци – прекаљени ратници, силних удова, гвоздених мишића, који су зацело расли далеко од приморске мекоте? ...
И даље, све више блажено тонући међу бројне ликове горостасног платна: „Ко су, дакле, ови што га дочекују? Старац један, врло питома лица, у црвеном плашту, с кукуљом на глави (као што обично сликају Данта и Петрарку), дочекује госта с добродошлицом и указује на полжени стег који је младић неки спустио. Иза старца су властела и обријан владика католичког обреда, у пуном орнату, који благосиља. У позадини ка граду и дуж обале збио се народ. На сваком се лицу огледа задовољство и радозналост...”
Матавуљево сновиђење старог Дубровника, довољно јако да га увуче у своје уснуле боје, исто је оно које је обузело замишљеног а радозналог Парижанина:
„Посматрајући чудну, њему загонетну светковину која је на томе платну приказана, где се, под жарким летњим небом, у бујној природи некога јужног краја, у неисказаном торжанству светлости, стекло око седамдесетак ликова у ношњама минулих времена – што дуже буде гледао, то ће му се призирање све већма снажити, као да се неки ликови помало мичу, да се скути од хаљина лако покрећу...”
Али, Матавуљ не губи своју основну мисао: „У каквом односу могу бити они? А зачудо, најпосле увиђам да те две групе људи, толико различитих на први мах, имају много заједничког у цртама обличја...”
На крају писац, за њега можда неочекивано патетично али свакако искрено, завапи:
„О миле сијенке, да ли ће вас кад год ваше живе друге, ваше сестре по крви и језику, у питомости и умном развитку постићи?”
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
