Прошло је време елитистичког полагања права на „нетривијалне” књижевне жанрове, поручује нам проф. Дејан Милутиновић у својој најновијој монографији Поетика детективике (Ниш: НКЦ, 2022). Вредносне перспективе, према којима постоји тривијална, популарна, масовна и жанровска књижевност, као оштро супротстављена недодирљивој сфери „високе” књижевности, не само да су passé , него су и теоријско-методолошки незасноване. Текстови који припадају категорији детективике могу бити високих естетских квалитета, језгровито сведочити о економско-политичким, идеолошким и културним аспектима једне епохе; осим тога, детективика није „од јуче”, већ има своје генеричке корене у фолклорној књижевности, те у текстовима „високе” књижевности.
Исцрпна монографија проф. Милутиновића – на, ни мање ни више, шестсто шездесет и шест страница – представља ерудитски приступ не само (историјској и синхонијској) поетици детективског жанра, већ и сложеним изванкњижевним чиниоцима који ту поетику одређују. С обзиром на свој систематичан и широк захват, својеврстан поглед „искоса” на историју књижевности, те чињеницу да је у питању и водич кроз најсавременија теоријска струјања у науци о књижевности, наратологију и студије културе, ово је штиво које може бити занимљиво широј читалачкој публици, а не само ужим групама стручњака и љубитељима детективскога жанра. Уколико вам ово није подстакло знатижељу, надамо се да следеће проблемско питање хоће: због чега се, као претходнице детективике, могу означити жанрови попут загонетки, прича о лову, прича о мудрим јунацима, средњовековни зборници прича, приче из старе кинеске и блискоисточне књижевности? Ексцентричност детектива-јунака, доказује аутор, има своје архетипске обрасце.
Минуциозна анализа прати развој детективике од њених почетака у 18. и 19. веку – од извештаја о стварним злочинима и суђењима, „задигизма” (према Волтеровом Задигу), готик књижевности, романа Калеб Вилијамс Вилијама Годвина, преко Е. Т. А. Хофмана, посебно приповетке Госпођица Скидери, формирања полицијских снага и Видокових Мемоара, те прича Е. А. Поа – преко утицајних и уметнички успелих детективских текстова класичне школе – прича о великим детективима (Шерлоку Холмсу и Херкулу Поароу, а ту је и теолошка детективика прича о оцу Брауну Г. К. Честертона). Период од тридесетих до шездесетих година 20. века, обележиле су, како аутор убедљиво показује, модификације класичне школе, односно њена прилагођавања другим контекстима, у оквиру тзв. hard-boiled детективике (са својим приватним детективима, „диковима”, који се крећу у свету огрезлом у криминал и неморал, где су границе између детектива и злочинца порозне, а детектив разрешава злочин ради личног идеала – као код Самјуела Дашијела Хемета, Рејмонда Чендлера и Микија Спилејна). Овај преглед се завршава поглављима о Х. Л. Борхесу (Ка метафизици) и о метадетективици, као постмодернистичкој артикулацији детективских образаца – тумачењима прозних остварења Пола Остера и Бориса Акуњина. Јасно је да је у питању прва систематична студија о овоме жанру на простору бивше Југославије. И не само то; она је специфична по томе што жанру, и, посебно, детективици, приступа из когнитивне перспективе – теоријско-методолошке перспективе која је, бар на овим просторима, недовољно афирмисана, посебно не у области проучавања књижевности.
Проф. Милутиновић жанру приступа као генолошкој категорији која је одређена својом појмовном, појавном и терминолошком димензијом, односно: когнитивним чиниоцима на основу којих једну групу текстова/дискурса препознајемо као сродне, конкретним текстовима/дискурсима које идентификујемо као представнике датог жанра, те теоријским одређењима (генолошког метадискурса). Разумевајући наратив као учинак читања или „когнитивни стил” (Д. Херман), односно преко менталних модела путем којих приче реконструишемо (чинећи их тако разумљивима), проф. Милутиновић ће жанр дефинисати као „kognitivni okvir preko koga se razumevaju skupine srodnih tekstova/diskursa i tiče se strukturno-semantičkih svojstava posredstvom kojih ih ‘doživljavaju’ producenti, recipijenti, kritičari, distributeri i ostali učesnici kulturne komunikacije” (2022: 15). Последице овакве детерминације су далекосежне и крајње узбудљиве: жанр треба сагледати кроз његову синтаксичку, семантичку и прагматичку димензију, и управо то аутору дозвољава да успешно балансира између класичног структуралистичког приступа – издвоји жанровске универзалије – и контекстуалног и дијахронијског приступа. У складу са тим, схватања детективског жанра биће систематизована с обзиром на: „граматику“ детективике, заплет, енигму, тајну, решење, злочин, детектива (као актанта) и дискурс и текст (синтаксичке дефиниције); естетику схеме, suspense, интелектуалне, тематске, моралне, психолошке, митолошке и епистемолошке основe (ефекте) детективике (семантичка димезија); као и популарност детективике, њен однос према култури, друштвено-националном, класно-идеолошком и родном контексту, као и односу према дискурсу популарности и дискурсима различитих књижевних праваца (прагматика жанра).
Оваква перспектива довела је до неких интересантних и, рекли бисмо, у појединим случајевима, неочекиваних резултата. Каузалност није, показује проф. Милутиновић, основни принцип кохезије текста, већ ту функцију има плаузибилни хронотоп приче. Плаузибилност оваквог хронотопа је херменеутичке и епистемолошке природе и подразумева вероватност у односу на емпирију и физички свет, или граматичку и комуникативну вероватност и/или вероватност интратекстова (Milutinović 2022: 616). Даље, детективика је доминантно дијалошка структура која се успоставља путем односа читавог текста према читаоцу – објаснидбени крај може и изостати, али поступак (покушај) изналажења решења мора постојати. Пре свега, текст функционише као метатропична фигура којом се и ствара и разбија илузија затворености света приче, због чега је детективски жанр дубоко саморефлексиван, метатекстуалан и (само)ироничан. На крају, читаочева жеља да мистерију открије, да сазна, отелотворена је у семантици детективике као жеља за (са)знањем, као знати-жеља, и стога мистерија (и разоткривање исте) „uvek upućuje na smislove koji su u vezi sa principima interpretacije, spoznaje, ontologije, egzistencije, rečju metafizike” (Milutinović 2022: 618). Заправо, знати-жеља се у крајњем откључава као покушај одгонетања мистерије смрти, покушај да се смрт демистификује и сведе на оно што је рационално и људско. Уосталом,
[d]etektiv otelotvoruje potrebu za snažnom i moćnom individuom sposobnom da se suprotstavi svakom izazovu, i samo se, u zavisnosti od vremena i prostora, ta potreba realizuje kroz drugačije pojavne oblike. Čak i (post)modernistički detektivi, koji naizgled deluju poput negacije pomenutog, samo su odraz (post)modernističke projekcije snažnog i moćnog koje je slabo i nejako u fizičkom smislu, ali je zato metafizički potentno. (Milutinović 2022: 619).
Нити један жанр овако сагледан не може се (више) сматрати само пуким извором забаве. Откључавши ерос читања детективског жанра као позитивну херменеутику, Дејан Милутиновић је показао да, било да читате кримић, авантуристички роман или метафикцију, није битна жанровска припадност текста него његов естетски квалитет, асертивни потенцијал који се у коначном остварује у читаочевој спремности да заиста комуницира, не само са књижевним текстом, већ и са собом самим.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
