Последњих неколико недеља изложени смо призорима испражњених рафова у супермаркетима, препуњених колица и помахниталих купаца. Тумачења која се могу чути у свакодневном разговору су разна, и углавном, негативна: Да се такво понашање као последица примитивног менталитета среће искључиво код Срба, да храну гомилају махом старији чланови популације, и најчешће, да људи нису људи, већ животиње, и да је себичност саставни део њихове природе. Како, међутим, научници гледају на овај феномен?
Проучавању прекомерне куповине у кризним ситуацијама може се приступити из више научних дисциплина. Психолози, најчешће, покушавају да је објасне уз помоћ феномена који зовемо социјална дилема. Кад год људи треба да одлуче да ли ће задовољити сопствене, личне циљеве, или ће се уздржати од тога и потрудити да задовоље друштвене циљеве, кажемо, постоји ситуација социјалне дилеме. Најлакше је ово разумети на примеру куповине карте у градском превозу. Сваки човек може одабрати да не плаћа карту и тиме уштеди новац, али када би тако радили сви, превоза не би ни било, или би функционисао јако лоше. Човек може одлучити и супротно. Уколико донесе одлуку да редовно плаћа карту, то ће допринети колективном циљу, конкретно, очувању и повећаном квалитету аутобуса (нпр. удобнија седишта, клима, повећан број аутобуса на улицама што значи мање гужве у њима). Зашто користимо реч дилема? Зато што ако човек редовно плаћа карту, он не може бити сигуран да ће и други чинити исто. Ако само он или мањина доприноси достизању колективног циља док се други возе бесплатно на рачун оних који редовно плаћају, човек има осећај да се његов труд не исплати и осећа се изиграним. Гомилање хране је, такође, социјална дилема. Када треба купити храну, свака особа може поступити друштвено одговорно и узети само онолико колико јој је тренутно потребно, али исто тако, може узети и много више, повећавајући шансу да друге особе остану празних руку. Зашто се људи понашају себично у овом контексту?
У ситуацији социјалне дилеме, најчешће, разликујемо две врсте људи, тзв. про-социјално оријентисане, и про-селф оријентисане. Први воле да раде на остварењу колективних циљева, разумеју зашто је то важно, дакле, понашају се друштвено одговорно. Они се често укључују у волонтерске активности, редовно плаћају порез и труде се да чувају животну средину. Про-селф оријентисани су, за разлику од њих, окренути задовољењу искључиво сопствених интереса. Често бацају ђубре кроз прозор, избегавају да плате заједничке трошкове, а у групним задацима увек улажу мало или нимало труда ослањајући се на то да ће остали преуезти и њихов део посла. Ако наступи криза, велика је шанса да ће гомилати храну. Можемо ли онда рећи да је прекомерна куповина искључиво последица тога што су неки људи по природи себични, а други дарежљиви? Не баш. Свако понашање делимично јесте одраз наше личности, али је, такође, последица и ситуације у којој се налазимо.
Кризне ситуације су карактеристичне по томе што код људи буде осећај неизвесности и одсуства контроле, али истовремено и осећај да треба реаговати брзо и притом мудро. Када од званичних институција добијемо информацију да је стање ванредно, да се не зна колико ће трајати и да може бити опасно по живот, налазимо се у околностима које нису саставни део наше свакодневнице. То може изазвати емоционална стања попут анксиозности, страха и панике. Како људи покушавају да умање ова негативна осећања? Тако што ће се потрудити да ситуацији дају смисао и поврате осећај контроле над животним исходима. Гомилање ресурса им то омогућава. Ако имају пуно хране, сигурни су да ће још неко време моћи безбедно да задовоље бар основну људску потребу. Зато се овакво понашање понекад назива и панична куповина, иако, паника, може бити прејака реч.
Гомилање је једна од најпроблематичнијих социјалних дилема. Довољно је да 10% грађана почне да претерује са куповином, рафови ће већ изгледати празно, а тај призор може и код осталих грађана пробуди нагон да и они учине исто. У кризним ситуацијама, споменули смо, људи имају осећај да треба реаговати брзо, и стога су склони да закључују погрешно. Чим виде да нечега има мало, могу створити утисак да је то и вредније. Ову грешку у закључивању називамо хеуристик (пристрасност) оскудице, и њу сте већ имали прилике да сретнете. У нормалним околностима, продавци често покушавају да је изазову тако што кроз рекламни материјал апелују поруком ,,Позовите одмах! Наручите! Број артикала је ограничен!”. У кризним ситуацијама, када много тога није јасно, сваки начин понашања може бити модел за опонашање. Понекад људи и не осећају истинску потребу да гомилају храну, али када чују да то раде и други, схватиће то као исправан поступак. Све то, на крају, код преосталог дела грађана може пробудити осећај да се беспотребно жртвују уздржавањем од прекомерне куповине док други профитирају. Чак иако се ради о про-социјално оријентисаним појединицма, утисак да се одговорно понашање не исплати може водити одлуци да и они реагују себично у датој ситуацији. Про-социјални воле друштвену одговорност, али воле и правичност.
Постоји неколико начина да спречимо гомилање хране у кризним ситуацијама. Увођење норми и правила један је од њих. Супермаркети, понекад, у оваквим условима купцу дозвољавају само одређену количину производа (на пример, максимум три ролне тоалет папира). Одређени истраживачи залажу се за увођење казненог система, међутим, казна је увек, па и у ситуацији социјалне дилеме, контраверзно решење. Једна врста санкција које се препоручују јесте извргавање јавној осуди оних који се не понашају одговорно. Зато медији, између осталог, извештавају о томе на негативан начин, истовремено приказујући дуге редове и купце који свом снагом гурају препуњена колица. Међутим, као што смо већ споменули у претходном пасусу, такви призори код гледаоца могу имати контра-ефекат и довести до појачаног, уместо, смањеног гомилања хране. Људима су у кризним ситуацијама угрожене базичне потребе, на пример, да јасно разумеју шта се дешава у њиховом окружењу, да имају осећај потпуне контроле над својим животом, да могу да се ослоне на друге. Зато је најбоља стратегија оснаживати ове потребе. Од самог почетка, државна власт мора показати да држи контролу над ситуацијом и да има начине да се суочи са кризом. Одабир адекватних извора је кључан. Информисање о актуелном стању преко друштвених мрежа, из непроверених извора и штампе која се служи сензационализмом, може имати штетно дејство у виду повећаног осећаја неизвесности и страха. Даље, важно је људе континуирано подсећати на то какве последице може имати прекомерна куповина. Не само да други могу остати ускраћени за основне намирнице, него и цена тих намирница може нагло скочити, што ће их једном делу популације учинити мање доступним. Институције и продавци треба редовно да информишу грађане да хране има довољно за све. Ако се планира забрана кретања, важно је грађане на време обавестити о томе. Уколико се деси да је прекомерна куповина и наступила, медији би требало да се уздрже од приказивања празних рафова, и да саопште да се овакав вид понашања примећује само код мањине купаца. Људи, често, не воле да припадају мањини, и зато их оваква информација може убедити да се налазе ,,на правој страни” и да ту и остану.
Да закључимо, гомилање хране је феномен који не познаје државне границе. Иако можемо разликовати људе који се често понашају себично од оних којима је такво понашање неприхватљиво, не треба заборавити да специфична ситуација у којој се нађемо може учинити да свако од нас реагује на неуобичајен начин. Ово не значи да се треба помирити са том страном људског бивствовања, већ да је неопходно, а посебно у кризним ситауцијама, апеловати на позитивне аспекте човечанства попут емпатије, помагања и друштвене одговорности.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
