Ако одузмемо време неопходно за спавање и сан, савремени homo sapiens сваког дана на располагању има око 16 сати које већина припадника врсте жели да искористи на најбољи могући начин. Када изузмемо и време неопходно за обедовање, остале физиолошке потребе и кратак предах од свега тога, остаје нам отприлике половина дана. Уколико узмемо обзир да већина људи обавља послове са традиционалним осмочасовним радним временом, већ смо спали на свега 4 сата, а ту није ни урачунат одлазак до и повратак са посла. Овде би требало да нам је већ мало јасније зашто је савремени човек вечито „кратак“ с временом.
Са појавом тренутне пандемије вируса COVID-19 ова структура се донекле изменила и можемо чути како људи имају више времена на располагању, али такође има и оних особа које и у оваквим околностима настављају да болују од хроничног недостатка времена. Независно од тога којој категорији припадате, сада је добар тренутак за преиспитивање начина на који мислимо о времену и како га употребљавамо.
Када се говори о начинима на које можемо искористити сопствено време, често се спомиње тајм менаџмент (time management; среће се врло ретко и српски термин буџет времена). Вештине тајм менаџмента свакако могу бити од велике користи при планирању (не)радног дана и недеље, али тајм менаџмент би требало да буде много више од тога. Иако су питања о човековој употреби времена покренули филозофи, савремени дискурс о организацији времена готово у потпуности је лишен филозофске нијансе. Корпоративно-пословна перспектива баца у сенку филозофско-психолошки поглед на време и његово коришћење. На Интернету и осталим медијима стално наилазимо на „15 савета за успешније коришћење времена“, „20 трикова за боље манипулисање временом“ или слично. Све се своди на разноразне трикове, пречице и препоруке механичке врсте, док су суштинска и дубља питања остављена по страни. У овом тексту покушаћемо да се дотакнемо управо тих питања, те друге (или прве?) стране претраге о времену.
Још од доба антике филозофи су били окупирани питањем шта је време. Тај интуитивно тако јасан и близак концепт почиње нагло да нам клизи из руку при првом настојању да га одредимо. Свака акција коју предузимамо у мањој или већој мери укључује разматрање и временске перспективе, а верујем да би већина нас при покушају да дефинише време наишла на велике потешкоће. Поред проблема дефинисања времена, филозофи су постављали и бројна друга, практичнија питања о времену. Како смислено искористити време? Да ли можемо управљати својим временом? Да ли је начин на који користимо време предодређен? Многобројна су питања ове врсте и целе гране филозофије и других наука баве се овом проблематиком, а уколико им ми као појединци посветимо довољно пажње, одговори на ова и слична питања могу у потпуности преокренути наше размишљање о времену.
Такође важно филозофско, али и психолошко питање у вези са временом јесте и оно о пролазности и смрти. Иако многи људи, млади и стари, гледају на размишљање о смрти као нелагодну и непривлачну тему, оно нам заправо у великој мери може помоћи у конструкцији нашег погледа на време, а самим тим и планирању начина на који ћемо га употребити. Једном када заиста схватимо да смо на овој планети присутни само „на одређено“, наша перспектива о времену бива трансформисана из корена. Албер Ками (Albert Camus) је говорио да је најважније питање у целој филозофији – „Зашто се не бих убио/убила овог тренутка?“ И заиста, покушајте за тенутак да оставите рефлексну одбојност према овом питању по страни и запитајте се сасвим објективно – „Зашто се не бих убио/убила истог овог тренутка?“ Одговор (или више њих) на ово питање подсетиће вас на људе и ствари које су вредне вашег времена.
Размотримо сада добро познату тврдњу коју свако од нас употребљава – „Немам времена.“ Као што је речено, са почетком пандемије вируса COVID-19 један део популације има на располагању више времена у току дана, али такво стање неће трајати заувек. Зашто онда не искористити ове „чари“ (само)изолације и полицијских часова за кратак осврт на хронично немање времена које многе од нас прати током регуларног стања ствари.
Зашто беше нисте прочитали ону књигу којој давно планирате да се посветите? Нисте имали времена. Зашто и даље одлажете са започињањем редовног вежбања, за које знате да ће вам донети све те здравствене добробити? Знам, још само да „откачите“ неколико важнијих обавеза и крећете сигурно, али тренутно никако немате времена. Свако од нас нема времена за понешто. Будимо искрени, „Немам времена“ је једна од најпарадоксалнијих тврдњи које савремени човек може изустити. Сетимо се за тренутак живота наших предака само неколико деценија уназад. Већина људи се бавила делатностима везаним за пољопривреду. На њивама се радило по 12 и више сати дневно, готово сваког дана у години. Обичне свакодневне обавезе, које данас захтевају минималну или никакву пажњу, тада су изискивале огромно време. Уколико сте желели да оперете своју одећу, морали бисте за то да издвојите читав дан. Сваки оброк се морао припремати од почетка, и није било разноразних кућних апарата који обављају велики део посла уместо нас. Ако сте желели да будете снабдевени водом за пиће и остале потребе морали би сваког дана, а често и по неколико пута дневно, да идете до оближњег извора или бунара, који није могао бити тамо где вам се прохте. Сећам се да ми је баба говорила да, уколико су желели да некада имају хлеб за ручак (што се обично догађало само за празнике – тада је проја била регуларно јело, а хлеб само повремени луксуз), морала је устајати у зору и одвојити читаво преподне како би пешака отишла до оближњег села да га купи. Мој чукундеда је од села из ког потичемо пешачио неких тридесетак километара до Јагодине како би тамо на пијаци могао да прода мало сира који је справљен током недеље. Оног тренутка кад би се пробудили у цик зоре, наши преци већ су знали шта све морају одрадити тог дана пре него што се увече врате у кревет. Још занимљивије од тога је што се ти људи нису жалили на недостатак времена, барем не у мери у којој то чини савремени човек.
Савремено доба пружа све више прилика за рад од куће са флексибилним радним временом, а многи су током новонастале пандемије схватили да је на тај начин могуће организовати најразличитије делатности. Све је више могућности за иновације и скоро свако ко жели има прилику да „измисли“ сопствени посао и сам одреди своје радно време. Ових дана можемо видети да је стање слично и када је у питању образовање. Многе образовне институције у свету и код нас током ванредног стања прилагодиле су се раду на даљину без већих проблема. Не треба ни спомињати компјутере, таблете, паметне телефоне и безброј других машина и геџета које имамо на располагању, а који нам олакшавају многе свакодневне обавезе и штеде велике количине времена. И наравно, неизоставно је споменути Интернет који нам је омогућио комуникацију светлосне брзине. Док је наш предак морао чекати данима или недељама на одговор када би послао писмо до места које није тако далеко, данас се време за које можемо добити одговор на наше питање са супротне стране планете мери у секундама. Живимо у време незапамћених могућности, а опет, некако се и даље без већег преиспитивања опредељујемо да га користимо на устаљен и већ виђен начин.
Времена, наравно, немамо ни у неограниченој количини. Једноставно не можемо постићи све што икада замислимо. Та чињеница нас изнова ставља у ситуацију избора – да ли да своје ограничено време упоребим за опцију А или опцију Б? Жан-Пол Сартр (Jean-Paul Sartre) је говорио да људи имају тенденцију да доживљавају себе као да немају слободу избора. Зашто се то дешава? Када човек има слободу избора, то значи живљење са последицама тог избора, а то повлачи да смо само ми одговорни за то шта радимо и како поступамо са временом које нам стоји на располагању. Ту на сцену ступа страх од прављења погрешног избора. „Немам времена“ је изговор који пребацује одговорност са нас – као доносиоце избора, ван нас – на време као слободнолебдећи концепт. Наш избор је итекако подложан осуди, како од стране других тако и од стране нас самих, али нико не може окривити време. Живимо у константном страху од последица наших избора, а илузија о немању времена је брз и лак начин да се ослободимо тог страха.
Размислимо – да ли сопствено време користимо на најбољи могући начин? Да ли своје време делимо са правим особама? Да ли можемо направити бољу прерасподелу сопственог времена него што је тренутна? Било да сте уверења да имате мањак или да имате вишак времена, одговорност за то како ћете га употребити је само на вама. Време које сваком од нас стоји на располагању није несицрпно, али га има у довољној количини и могуће је удахнути му смисао. Начин на који свако од нас користи своје време има далекосежне последице како по нас саме тако и по нама блиске особе и друштво у целини, а перспективе о времену из прошлости почињу се показивати као неадекватне при организовању живота у садашњости. Зато искористимо ово време да размислимо о времену – једином времену које ћемо икад имати.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
