U periodima krize (kolektivne ili individualne) neretko dolazi do regresije kod pojedinaca, na različite razvojne stadijume, naravno zavisno od razvojnih fiksacija libida, koje nastaju usled previše gratifikacija ili previše frustracija. Podsećanja radi, razvojni stadijumi odnose se na psiho-seksualni razvoj pojedinca, za koji Frojd smatra da se odvija kroz oralnu, analnu, falusnu, fazu latencije i genitalnu fazu (postoji još nekoliko bitnih podela razvojnih faza ali je gore pomenuta pogodnija za ilustracije pojedinih fenomena). Regresija se često javlja kao reakcija na neuspeh, traumatsku situaciju ili frustraciju, iz kog razloga je bitno osvrnuti se na ovu pojavu iz ugla psihoanalize. Imajući to u vidu možemo reći da trenutni životni uslovi tokom pandemije upravo pogoduju pojavi regresije. Govorimo mahom o delimičnoj regresiji (karakerističnoj za neurotski spektar) usled koje dolazi do povratka na pomenute pregenitalne faze psiho-seksualne organizacije. Vraćanje u prošlost sa nostalgičnim osećanjima, vidljivo i kroz objavljivanje slika iz detinjstva i nekih srećnijih vremena na društvenim mrežama, kao i povratak na neke davne i ne tako davne obrasce ponašanja i doživljavanja, samo su neki su od primera koji mogu ilustrovati ovu pojavu. Zahvaljujući učestalim, neizvesnim i ekstremnim promenama u spoljašnjoj sredini usled pandemije, može se očekivati i oscilovanje kroz sve razvojne faze, a posmatrano iz ugla klajnijanske škole, između shizo-paranoidne i depresivne pozicije, sa karakterističnim strahovima i mehanizmima odbrane.
U odnosu na tip ličnosti, njenu dinamiku ili pak prisutan poremećaj, možemo očekivati različite vrste reagovanja na kriznu situaciju, imajući u vidu da se i život u vreme pandemije izdvaja po nekim svojim osobenostima i fenomenima koji prate (fizička i/ili socijalna izolacija, gubitak brojnih gratifikacija, neizvesnost, strah, itd.) Shodno tome, u nekim slučajevima se može očekivati redukcija i povlačenje simptoma a u drugim njihova ekspanzija. S tim u vezi, zanimljiv fenomen opisao je još Frojd (iako je pisao prevashodno o ratnoj krizi mora se pomenuti da je i sam prošao kroz Špansku groznicu i to sa velikim individualnim gubitkom) a odnosi se na slabljenje neurotičnih simptoma u vreme krize. Tada je, veći akcenat čini se na realnim i aktuelnim problemima. Ovo je čest slučaj u psihoterapeutskoj praksi kada pojava nekog realnog problema (fizička ozleda, nesrećni slučaj, trauma...) na prvi pogled paradoksalno dovodi do redukcije simptoma. Iako u istoriji nema puno sličnih primera vezanih za pandemiju, mehanizam nastanka/nestanka simptoma je prilično sličan onom koji se javlja u terapeutskom setingu kao i svakodnevnom životu uopšte. Konkretno, radi se o smanjenju simptoma usled doživljavanja, uslovno rečeno, veće nesreće na koju se sada, sa do tada aktuelnog simptoma, pomera fokus, naravno nesvesno. Dinamski gledano, donekle suprotni pojmovi su ljudi koje je slomio uspeh a pogotovu nedeljna neuroza, fenomen u kome popuštanje spoljnih zahteva provocira popuštanje unutrašnje cenzure pa se neurotična struktura ličnosti plaši stihijske navale nagonskih impulsa, te umesto da doživi blagostanje ona razvija simptome.
Poremećaji usko vezani za super-ego, pogotovu onaj rigidni, kruti i kažnjavajući (depresivna reagovanja, osećanje krivice, opsesivno kompulsivni poremećaji i dr.) mogu u ovoj situaciji doživeti izvesnu transformaciju. Jedno od najčešćih osećanja iz ove podgrupe simptoma je osećanje krivice, uglavnom nesvesno (najbliže povezano sa depresijom, melanholijom, prisilnim neurozama i paranojom) koje originalno potiče iz Edipalne situacije (bitno je razlikovati neurotično od psihotičnog) i u ovakvim situacijama može popustiti stoga što se persekutor (uglavnom strogi super-ego ili loš objekat) pomera spolja pa stoga na drugačiji način zadovoljava svoju funkciju, tj kažnjava. Ovo osećanje inače dolazi od neprepoznatih seksualnih i agresivnih pulsija i predstavlja strah od super-ega, tj. moralni strah i jako često je nevidljivo, tj. svoje rasterećenje nalazi na posredan način. Ovo je naročito prisutno kod mazohističkih karaktera (tzv. moralni mazohizam), depresije i sličnih poremećaja. Čini se da je jedno od osnovnih obeležja neuroze, konflikt, u neku ruku eksternalizovan, tj. da je konflikt pomeren negde napolje pa se i na taj način može govoriti o nekoj vrsti rasterećenja i trenutnoj oslobođenosti psihičke energije koja je bila zarobljena potiskivanjem. Umesto do tada izraženog samokažnjavanja, sama situacija (virus, njime prouzrokovan strah i opasnosti koje nosi) vrše ulogu onoga ko kažnjava (realno i fantazmatski) pa se primećuje pomalo nejasno (nesvesno) popuštanje mahom neurotičnih simptoma i na neki način se uspostavlja nova ravnoteža s obzirom na to da je potreba za kaznom zadovoljena, ovog puta od spoljašnjeg izvora. Neki oblici samokažnjavanja mogu i da opstanu (npr. kroz prikupljanje prevelikog broja zastrašujućih informacija, razne vrste strahova i fobija i dr.) ali česta je i pojava kontrafobičnog ponašanja koje zapravo predstavlja reaktivnu formaciju protiv potisnutog straha (npr. negiranje opasnosti samog virusa, nepoštovanje preventivnih mera i dr.). Ovo poslednje neodoljivo podseća na mehanizam identifikacije sa agresorom, pa iako je možda i previše smelo praviti takvu paralelu, vredi zagolicati maštu. Kamoli tumačenje mehanizmom projektivne identifikacije jer bi onda bilo previše bolno shvatiti ko je bio virus od samog starta.
Pored osećanja krivice, i ostale emocije traže sadržaj pa je često projektovanje/pomeranje raznih (uglavnom negativnih i egu neprihvatljivih emocija) na vanjski svet. Emocije kao što su bes i agresivnost često nalaze resterećenje kroz projektovanje, pogotovu zato što ne postoji jasan krivac tj. uzročnik pandemije pa je bes često preusmeren ili pogrešno usmeren na razne načine i adrese (mržnja, ksenofobija, optuživanje drugih, samooptuživanje, acting out i dr.) kao i eksternalizacija besa na roditeljske figure.
Kada je psihotično osećanje krivice u pitanju, a i psihotični fenomeni uopšte tamo gde je došlo do narcističke regresije, može poprimiti razmere prevelike odgovornosti (nekad i direktne krivice za izbijanje pandemije) pa se opet zadovoljava potreba za kaznom (reč je o projektovanju raznih emocija ka spolja, kao i željama agresivne prirode koje imaju za cilj uništenje). Razne vrste sumanutosti se mogu nalepiti na virus per se kao i na ono što on simboliše, tj. on može biti otelotvorenje raznolikih pulsija u čoveku, i takođe može ostvariti razne želje, strahove, predikcije, generalno služiti kao podloga za projektovanje raznolikih sadržaja, odcepljenih self ili objekt reprezentacija.
Posebno interesantnom se čini analna faza u razvoju jer njene brojne karakteristike u velikoj meri odgovaraju reakcijama koje se sreću u doba pandemije i čini se da je regresija na ovu fazu najprominentnija. Ovo su neka od obeležja ove faze, sličnosti između nekih osobenosti analnosti i reakcije na krizu uopšte i prateće simbolike:
- kontrola (gubitak kontrole i pokušaj povratka iste)
- retentivnost, gomilanje stvari (uz kontrolu predstavljaju zadovoljstva iz ove faze)
- zatvor (izolacija, ograničenje kontakata i kretanja uopšte, podseća na zatvor); može uticati i na zatvorenost u pogledu emocija
- strah od prljanja (prekomerno pranje ruku..) i njen suprotni pol (preterana potreba za čistoćom)
- prkos, tj frustracija kada osoba mora da se povinuje volji neke druge osobe (autoritetu, sistemu,..) javlja se često kod osoba koje imaju nizak stepen tolerancije na frustraciju. Tolerancija frustracije, osujećenosti i neizvesnosti uopšte, veoma su bitni prediktori adaptivnog odgovora pojedinca na svaku krizu.
Čak i poremećaji karakteristični za ovu fazu: prisilna neuroza, paranoidnost i hipohondričnost, u velikoj meri odgovaraju aktuelnoj situaciji.
Analna regresija se jasno može videti kroz prizmu fame oko toalet papira i predstavlja očigledan strah da usled nesvesno i svesno precipitiranog gubitka kontrole ne budemo opet bespomoćna prljava mala deca (jasna aluzija na defekaciju usled straha), strah koji je jasno povezan sa gotovo svim obeležjima analne faze u razvoju. Strah je u srazmeri sa količinom toalet papira koji se gomila, tj. predviđa se dosta prljavih pelena pa stoga ne čudi velika potreba za papirom (realni i adaptivni aspekt su van sumnje kada je reč o održavanju higijene). Još jedan pokušaj vaspostavljanja kontrole predstavlja preterana kupovina a može se uočiti i kroz gomilanje, preteranu urednost, kompulsivnost i opsesivne misli (kompulsivnost vezana za čistoću takođe ima i jasni, adaptivni momenat pa shodno tome iako nekad disfunckionalna, ovde može imati veliku vrednost u suzbijanju pandemije). Pribavljanje prevelikog broja informacija je još jedan vid osiguravanja koji ima i svoje maladaptivne strane ukoliko je pranaglašen jer tada ima funkciju zastrašivanja i vodi ruminacijama, opsesiji i nemogućnošću da se razlikuje bitno od nebitnog. Gubitak strukture, nemogućnost predviđanja i planiranja, kao i gubitak rutine takođe rezoniraju sa analnom fazom.
S obzirom na to da se super-ego i savest formiraju u ovoj fazi, biće korisno razložiti problem dalje. Jasno se mogu izdvojiti dve manifestacije super-ega koje su u priličnoj suprotnosti.
- Ono što bi bilo očekivano, a što se i dešavalo ranije tokom sličnih kriza je popuštanje super-ega usled smanjenih zahteva iz spoljašnje sredine i uopšte nemogućnosti da se aktualizuju brojni afiniteti , ništa se ne mora Ovo stoji u velikom broju slučajeva.
- Drugi pol kontinuuma je kolektivni (pa stoga i individualni) super-ego, trend često aktuelan i preko društvenih mreža, medija i sl, koji nameće preteranu aktivnost i aktualizaciju postojećih potencijala, verovatno kao kompenzaciju ili odbrambeni mehanizam.
Ovaj paradoks, pogotovu formiranje kolektivnog super-ega može se donekle shvatiti i kao pokušaj reparacije na globalnom planu, opet praćen osećanjem krivice ali i odgovornošću za učinjenu štetu, fantaziranu i onu stvarnu, manifestnu, koju čovecanstvo oseća na globalnom nivou ne samo za nastanak samog virusa već i na širem planu u odnosu na (ne)očuvanje životne sredine, nemar, sebičnost i druge učinjene i neučinjene, svesne i nesvesne grehe tj. propuste. Može se takođe razumeti i da je super ego našao zaobilazni put za ostvarenje svojih ciljeva.
Vezano za oralnu fazu u razvoju, sem jasne asocijacije na široki spektar depresivnih reagovanja izdvaja se i glad (za ljubavlju, kontaktom, dobrim objektom...) pa samim tim i oralne introjekcije i oralni narcistički doprinosi tj. hrana i njeno prekomerno unošenje kao nadkompenzacija. Uopšte uzev, postoji prevalencija mehanizama introjekcije lošeg objekta ( projektovana pa introjektovana agresija) i u tom smislu posebno fantazije respiratorne introjekcije.
Bitna manifestacija nesvesnog su i snovi. Ono što je donekle očekivano je prisustvo traumatskih snova. Ovo može značiti da je strah u nesvesnom ili predsvesnom i može biti korisno ukazati na njegovo postojanje, posebno ukoliko ga osoba nije svesna korišćenjem nekih mehanizama odbrane. Strah od smrti (na nesvesnom nivou) je po definiciji uzročnik brojnih strahova i anksioznosti ali dobro je uočiti da u konkretnom primeru jeste i realan (i svestan) pa bi bilo pogrešno shvatiti i tumačiti ga isključivo na tradicionalan način ne uzimajući u obzir aktuelnu situaciju. Upravo nedovoljno neutralizovan tanatos, usled zatajivanja erosa proizvodi brojna disforična raspoloženja.
Jedno od osnovnih obeležja ove krize je nužna izolacija, pa samim tim i očekivana usmerenost na unutrašnje sadržaje, koja sama po sebi implicira kontakt sa samim sobom, a on može biti i usmeren kako na napredovanje kroz istraživanje, individuaciju, tako i na susret sa nekim neprijatnim sadržajima. Kako je logično smanjena kateksa objekata, tj. dolazi do vraćanja libida na sebe (sekundarni narcizam) javlja se i povećano opažanje sebe tj. hipohondrija, (grebuckanja u grlu, malaksalost, gubitak ukusa..). Upravo iza preterane zabrinutosti za fizičko zdravlje i telesne procese se može skrivati nesvesna autodestrukcija, tj. osećanje krivice. Sama po sebi izolacija liči na shizoidnost, a upravo izolacija afekata predstavlja odbrambeni mehanizam karakteristican za shizoidni poremećaj ličnosti.
Manične odbrane su posebno bitne i dobro ih je uočiti u ovom momentu, pogotovu njihovu glavnu funkciju-odbranu od depresije. Ovo posebno stoji jer je prisutan sveopšti trend takvih odbrana i nije ih uvek lako razlikovati od dobrog raspoloženja. Česta je pojava da se veliki broj ljudi za vreme krize oseća neuobičajeno dobro (što naravno ima uporište i u realnosti: mogućnost da više odmaramo, provodimo vreme sa svojim bližnjima, redukcija zahteva i obaveza vezanih za svakodnevni zivot, posao i slično, slobodno vreme itd.) ali je upravo tu i ključ za razumevanje i razlikovanje dobre adaptacije od maničnih odbrana, a to su uvid u realnost i autentičnost. Dobar znak za prisustvo ovih odbrana je apsolutno negiranje čitave situacije i nepostojanje emocija koje je prate na odgovarajući način: neadekvatni izlivi sreće, tzv. smeh na vešalima i slični fenomeni koji su ranije viđani u ratovima.
Iz ugla ego/self psihologije bitno je uočiti i raskorak sa ego idealom, ne nužno sa super-egom. Ne ispunjavanje standarda i očekivanja dovodi do promene slike selfa koja dalje biva praćena dezorganizovanim ponašanjem.
Od svega do sada pomenutog zreliji mehanizmi odbrane bi svakako bili: humor (pod uslovom da nije disocijativan), altruizam, sublimacija i regresija u službi ega.
Iako je nezahvalan zadatak sagledati sve aspekte pandemije iz ugla psihoanalize, ono što je ovde navedeno može poslužiti kao inspiracija za dalje promišljanje na zadatu temu dok ostaje da se vidi na koji način će vreme ispred nas baciti svetlost na celokupnu psihodinamiku, iznedriti nove uvide i omogućiti svesnost. Za kraj, ostaje nada u blagovremene adaptivne odgovore.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
