Aleksandar Baj, student prve godine Departmana za socijalnu pilitiku i socijalni rad, bio je inspirisan pričom koju je čuo u sklopu izrade zadatka iz predmeta Teorije socijalnog rada. Priča o posvećenosti socijalnog radnika i snazi profesionalne podrške podstakla ga je da detalje razgovora sa socijalnim radnikom podeli i sa drugima.
U nastavku prenosimo intervju u kome kroz razgovor studenta i socijalnog radnika saznajemo više o specifičnostima rada na posebno izazovnim slučajevima u praksi, u kojima adekvatna i pravovremena profesionalna reakcija može napraviti presudan korak, pa čak i spasiti jedan život.
A=student
B=socijalni radnik
Ime klijentkinje je izmišljeno.
A: Pre nego pređemo na glavnu temu razgovora, da li bi mogao da se predstaviš i kažeš nešto o sebi?
B: Naravno, imam 41 godinu, iz Bora sam i imam diplomirani sam socijalni radnik. Rad sa ljudima me je oduvek privlačio jer sam bio društven, ali glavni razlog zašto sam odabrao ovu profesiju je želja da promenim nešto. Tokom života sam bio okružen ljudima koji su se zaista mučili i suočavali sa problemima siromaštva, nasilja, teškoća sa mentalnim zdravljem i drugim. Srce mi se slamalo svaki put kada bi mi se neko ko mi znači otvorio o onome što ga muči, dok je jedino što sam mogao bilo da delim reči utehe. Ta nemoć me je ubijala, i zato sam odabrao put socijalnog radnika. Znam koliko znači kada imate nekoga ko zaista želi da vam pomogne u vašem uglu, a ja želim da budem taj neko.
A: U redu, hvala na podeljenim informacijama. Da li možeš da počneš od toga kako je sve počelo, tvoj prvi susret sa tom devojčicom?
B: Svakako, ceo taj događaj odigrao se kada sam imao 32 godine. Radio sam, a i dalje radim, u Centru za socijalni rad u Boru. Ja sam se lično specijalizovao za rad sa maloletnim licima, tako da bi svaki klijent ispod 18 bio usmeren kod mene. Bilo je poprilično kasno, oko 8 uveče, a meni se smena završavala u 11. Javili su mi da će poslati četrnaestogodišnju devojčicu na razgovor sa mnom. Nisu mi mnogo rekli pre nego je stigla, jer ni sami nisu znali mnogo. Ispostavilo se da je neko anonimno policiji prijavio njenog oca za zlostavljanje sopstvene ćerke. Rekli su mi da čim im je policija došla na vrata, devojčica je počela nekontrolisano da plače i ponavlja kako ih ona nije pozvala. Nakon što su pokušali da je smire, odveli su je na lekarski pregled, jer je imala posekotine po rukama. Pored brojnih ožiljaka, neke rane su bile sveže i prilično duboke, pretpostavka je bila da joj je to otac uradio. Pored njega, živela je sa starijim bratom, a majka joj je preminula kada je imala 3 godine. Uzeli su joj lične podatke, ali je ona odbijala da deli više od toga. Tako je završila kod mene.
Došla je uz pratnju moje tadašnje kolegenice, koja nas je ubrzo nakon ostavila same. Devojčica je i dalje vidno bila uzrujana i uplašena. Stoga sam se odlučio za prijateljski, manje formalan pristup. Pitao sam je kako se zove i predstavio joj se. Ime joj je Tara. Glas joj je bio pun tuge i one vrste zrelosti koju obično vidite kod dece koju život nije mazio. Sve vreme je gledala u pod i teško je izgovarala reči, skoro da je šaputala. Pitao sam je kako je, rekla je da je u redu, pitao sam je šta voli da radi, odgovorila je ništa posebno, pitao sam je kako joj je u školi, rekla je u redu. Svi odgovori bili su formalni, bez imalo želje da budu nešto više od toga. Sećam se da joj je sve vreme pogled bio odsutan, kao da je gledala u nešto što samo ona vidi. Zatim sam prešao na razlog zašto je ovde. Pitao sam je da li je svesna zašto je trenutno ispred mene. To kao da ju je vratilo u realnost i prvi put me je pogledala direktno u oči.
"Nisam ih ja zvala." To je prvo što je rekla. Kapilari u očima su joj popucali od plakanja. Tada sam zapazio da joj se usne tresu. I dalje je bila uplašena.
A: Kako si se ti osetio tada, da li si pretpostavio zašto je tako?
B: Bilo mi je žao. Ona je bila samo dete, a ipak, vidno je propatila više nego mnogi od nas odraslih. Pokušao sam da je smirim rekavši joj da znamo da ona nije pozvala policiju. Uzvratila mi je rečenicom koja mi je dala odgovor na sve. "Molim Vas, recite to mom tati."
Odatle i sve dolazi. Sve te suze, posledice straha koje ima od svog oca. Rekao sam joj da ne brine o njemu, da on neće moći da je povredi.
"Poslaćete ga u zatvor?" Znala je tačno na šta mislim. Klimnuo sam glavom, nisam video potrebu da je lažem. Ponovo je spustila pogled i počela da zuri u ono što samo ona vidi. Zatim je počela da plače. Rukama je pokrila oči, pokušavši da sakrije taj izliv emocija od mene. Onda je zaustavila tugu, obrisala suze i primirila se.
"Ja... Ubiće me." Nisam bio siguran da li su njene reči bile poziv u pomoć. Delovala je kao da se već pomirila sa tom sudbinom. Tada je nosila kratke rukave i mogao sam da vidim posekotine na njenim rukama. Imala je zaista mnogo ožiljaka. Pitao sam da li joj je otac to uradio. Rekla je ne. Zatim, iako sam znao odgovor, pitao sam je da li je to uradila sebi. Klimnula je glavom. Onda je usledilo moje presudno pitanje.
Zašto?
Nastala je tišina, kao da i ona nije znala odgovor na to pitanje. Tišinu je oterala sa rečima: "Ne biste razumeli."
Imao sam mnogo empatije prema njoj. Kada sam imao 18 godina, na samom početku studiranja, mučio sam se sa sopstvenim demonima. Jedini beg od njih, bio mi je isti kao i njen. Samopovređivanje. Zato sam odlučio da joj to i otkrijem. Povukao sam rukave desne ruke košulje koju sam tada nosio i približio joj je uz reči: Možda i razumem. Tada je videla moje ožiljke. Posledice moje mržnje prema sebi. Nakon kratke pauze, pogledi su nam se ponovo susreli. Tada sam joj u očima video nešto novo. Iza svih tih suza, video sam neku vrstu nade. Olakšanje. Onda sam razumeo. Toliko je bila izolovana od svega. Od ljudi. Od sreće. Od ljubavi. Ona je zaista mislila da je sama i da ne postoji niko sem nje u tom ambisu. Ja sam joj tada pružio ruku i pokušao da je izvadim odatle. A prihvatila ju je, jer je bila ista kao njena.
Mislim da je to bio prvi put kada se osetila prihvaćeno. Nakon toga sve je bilo nekako lakše. Bila je voljna da priča, a glas joj nije više bio potišten. Posle sat vremena razgovora, sve mi je postalo jasnije. Nju su otac i brat seksualno zlostavljali od kad zna za sebe. Svaki put kada bi se odupirala, izbacili bi je da spava na ulicu, zaključali u podrum ili na tavan. Otac joj je konstantno ponavljao da niko ne sme da sazna za njihova zlodela, u suprotnom će je ubiti. Zato ga se i toliko plašila. Taj strah, on joj je ulivao iz dana u dan. I zato se svima predstavljala kao srećna, kao da je kod kuće umesto hladnog podruma čeka topao zagrljaj. Jedina osoba koja je znala šta se zaista dešava bila je njena najbolja drugarica. Najverovatnije je ona pozvala policiju. Kada mi je sve ispričala, objasnio sam joj dalju proceduru. S obzirom na to da pored oca jedini član porodice koji može da se stara o njoj jeste njena tetka (sa mamine strane) iz Mađarske, probaćemo da je prebacimo da živi sa njom. O ocu neće morati da brine, sada imamo i više nego dovoljno razloga da ga smestimo tamo gde pripada. Dok se protokol ne sprovede i dok ne porazgovaramo sa njenom tetkom, moraće da bude u domu. Pre nego smo se rastali, zagrlila me je i zamolila da pođem sa njom. Rekao sam joj da to ne mogu, da postoji još devojčica kao ona kojima je potrebna pomoć. Rekla mi je da se nada da ću i njih da spasim. Tada mi je nekako pao kamen s leđa. Kada sam shvatio da nije odustala. Poslednje što sam joj rekao jeste da ne brine, i da će sve biti u redu. Na sve to ona mi se zahvalila. Mislio sam da je to to. Prošle su dve nedelje, a preko prijateljice koja radi u policiji sam saznao da je njena tetka prihvatila da se stara o Tari. Razmišljao sam o njoj povremeno. Da li je dobro, kako se snalazi u novoj državi. Svakako sam shvatio da joj je definitivno bolje, mada nisam imao nikakav način da stupim u kontakt sa njom, a i vreme mi je bilo okupirano drugim klijentima. Prošlo je 4 godine. Počeo sam taj dan kao i svaki drugi, proveravao sam e-mail. Bili su sve to poslovni mail-ovi koj se tiču mojih tadašnjih klijenata. Sem jednog. Već nakon prve rečenice sam shvatio.
"Dobar dan, ja sam Tara. Ne znam da li me se sećate. Pre četiri godine poslali su me kod Vas na razgovor, nakon što su mi prijavili oca za zlostavljanje. Njemu su tada oduzeli starateljstvo i poslali me kod tetke u Mađarsku. Ovde mi je super. Redovno idem na terapiju i skoro pa sam već naučila mađarski. Školujem se od kuće, ali to je u redu, upoznala sam mnogo prijatelja, dosta dece u ovom gradu je iz Srbije. Pišem jer želim da Vam se zahvalim. Da to veče niste doprli do mene, mislim da ne bih bila živa. Tada sam bila spremna sve da okončam. Mislila sam da me niko ne razume, ali Vi ste mi pokazali da nisam sama. I da ima nade. Hvala vam što ste mi spasili život. - Tara"
Kada sam pročitao sve to, samo sam zaplakao. Nisam ni ja bio siguran od čega sve. Odmah sam se setio te noći i priče koju mi je ispričala. Činjenica da se pored svega trudi da živi normalan život učinila me je neizmerno srećnim. I ta poslednja rečenica ostaće sa mnom zauvek.
A: Kakav je taj osećaj, istinski spasiti nekome život?
B: Ne mogu baš da ga opišem rečima. Sva ta sećanja koja će Tara da proživi, svaki taj osmeh i svu sreću koju će da oseti, na neki način sam ja zaslužan za to. Osećam se kao da je deo mog života u njoj, kao da ona živi deo mog života. Jako je teško opisati ga, ali nikada do tad nisam osetio tako nešto.
A: Kako je čitava situacija uticala na tvoj profesionalni život?
B: Dala mi je večnu motivaciju. Svaki put kada imam loš dan, kada mislim da ne radim dovoljno, kada želim da odustanem, setim se Tare. Shvatim da tamo negde, postoj neko kome sam potreban. Neko koga mogu da izbavim iz tame, čiji život mogu da promenim na bolje. Jednostavno mi ne dozvoljava da odustanem. I sve to mi je otvorilo oči. Ja sam te noći samo radio svoj posao, ali Tari je to značilo mnogo više. Mislim da svi to imamo u sebi, da spasimo nekome život. U mom slučaju, bio je dovoljan samo trenutak.. ipak, u većini slučajeva, potrebno je duže od trenutka. Taj put je težak i nažalost dosta ljudi ne želi da ide istim, jednostavno nemaju nadu. Na nama je da im pokažemo da postoji svetlo na kraju tunela.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
