УМЕТНИЧКИ МОЗАИК ФИЛОЗОФА, ИСТОРИЧАРА, АНГЛИСТА, НОВИНАРА, КОМУНИКОЛОГА, СРБИСТА И БУДУЋИХ БРУЦОША (II)

Књижевница Злата Живадиновић записала је: Чему напор писања, ако литература не уме да приближи људе једне другима, а писма читаоцу? Живот сам довољно прича трагичне и забавне приче. Када сте последњи пут написали писмо? Онако, истински, док оловка оставља траг плавичастог мастила на белој хартији и рука записује усковитлале мисли које надиру попут плиме, а у стомаку осећате неко комешање, које ни сами не умете да објасните? Радост, узбуђење, страх и неизвесност помешају се попут клупка разнобојне вуне и трепере, као да на хиљаде лептира изводи свој величанствени плес. Ако је ваш одговор потврдан, спознали сте тајну писања и открили како се осећа поета док оставља траг на папиру и белег који ће се заувек утиснути на душе оних који уживају у лепоти његовог рукописа. То је она спона која повезује душу аутора и читаоца, она танана нит која се одмотава као Аријаднино клупко из древног мита. Препустите се уметничком ствалаштву и пронађите пут из лавиринта свакодневице.

 

ОБЈАВА БРОЈА 49 ИЛИ ОТКРОВЕЊЕ ЕДИПЕ МАС

Иако је Едипино трагање усмерено ка откривању нечег материјалног, општепостојећег али скривеног, оно је уједно и трагање за самом собом. За разлику од осталих ликова, два пута затичемо Едипу у сузама са јаким изражавањем топлих осећања: у почетном поглављу у сцени пред триптихом на којем је приказана таписерија са сликом целог света – Едипа је плакала осећајући тугу због свог заточеништва, и, на крају трагања за О. Т. П. А. Д. када јој старац плаче у крилу, а она осећа матерински инстинкт према њему. Трагање Едипино заправо је покушај излажења из куле у којој је заточена, чије су висина и архитектура само случајне, попут Едипиног ега, а оно што је у њој задржава само је магија, незнана и злоћудна, која ју је снашла извана и без икаквог разлога.

О јунакињи романа Томаса Пинчона, Едипи Мас прочитајте на линку:

http://kkfilfak.com/archives/1301

(Милица Миленковић, мастер филолог српске и компаративне књижевности и оперативни уредник у часопису Бдењу)

 

ЛОШИ АЛХЕМИЧАРИ

Ти си,

други свет си ти,

Хиљаду светлосних година даље.

До тебе се путује,

До тебе се не долази

Хиљаду светлосних година те нагађам.

Хиљаду наших ти се одмарам,

У хладној соби,

На топлом рамену,

Ти си фетиш.

Увијен у џемпер.

Ти си узнемиреност,

Која чека да те сретне,

У ходнику,

На улици,

У чаши млека за доручком.

Ти си жеђ

Која се гаси,

Онда када љубав почиње.

Целу песму прочитајте на линку: http://kkfilfak.com/archives/919

(Анастасија Цвијановић, похађа мастер студије Комуникологије)

ВЕЗИР, КТИТОР И ПОЕТА

Приказ књиге Радована Самарџића, Мехмед Соколовић

Монографија Радована Самарџића Мехмед Соколовић једна је од највреднијих студија српске историографије. Такву оцену она завређује по домету научног резултата који доноси, и чврстим, разрађеним методским начелима на којима почива. Написана је у виду опсежне и свеобухватне студије, са однегованом ерудицијом и мисаоним набојем, а уједно и живо и изузетно занимљиво. Она представља будућим историчарима окосницу и базу, али и инспирацију за расветљавање лика и дела Мехмеда Соколовића, а свим поклоницима и љубитељима историје, надасве интересантно и поучно штиво.

Приказ прочитајте на линку: http://kkfilfak.com/archives/1431

(Јелена Михајловић, дипломирани историчар)

САЛВАДОРУ

Никад не могу да заспим

Док не чујем хуку воза

Ко последњи поздрав пред Маурицијус

Као још једна цигарета

У рукама од тешких вагона

С којима се 

Провлачећи и главу

Пробијам кроз тунел

И настаним негде у Европи

Негде у Паризу

Негде на тргу

Негде у осамнаестој улици

Да се загледам у очи уличног сликара

И да се тај седи улични сликар загледа мени у очи.

Целу песму прочитајте на линку: http://kkfilfak.com/archives/619

(Александра Стојиљковић, студент Србистике)

ЗАШТО МИСЛИШ ДА САМ ЛУД?

Бели човек скида крст са зида и њиме ломи телевизор. Од произведених варница пали књигу и баца је на врата. Пламен их захвата и ивица врата почиње да гори као папир. Успева да направи рупу. Обасјава га светлост из рупе и зачује се музика. − Јел’ овако звучи виолина? Провлачи се кроз направљени пролаз и излази на другу страну. Тамо га затиче бела боја, која се простире свуда, докле око досеже. У даљини види књигу. Подиже је и испод дебелог слоја прашине назире назив: − Све што треба да знаш о свету, други део. Усхићено отвара књигу само да би видео да су све странице празне. Обара поглед и затиче оловку на истом месту где је нашао и књигу. Узима је и почиње да пише по празној страници. − Ја мислим…

О Белом човеку сазнајте на линку: http://kkfilfak.com/archives/1418

(Александар Петровић, студент Англистике)

 

(С)ХВАТАШ ЛИ СВОЈЕ МИСЛИ?

Да ли ухватиш некада своје мисли?

На послу,

У продавници,

На журци,

У сновима,

Док гледаш филм.

Можда И ухватиш по коју,

Али да ли их схватиш?

Углавном,

Ко их схвати,

Он их се И боји.

(Саша Киров, будући бруцош)

ДРАМА: „АНА ЈЕ ЧЕКАЛА“ — ЉУБАВНА КОНФУЗИЈА У ДВА ЧИНА

Чин I, Сцена III

Исте две просторије, само је десна страна позорнице мања. То је сада простор у ком живи Ана К. На зиду је исти календар. Година је 2000. Лева страна позорнице је већа. То је породични дом Настасијевића. На зиду се налази календар. Година је 2008.

Андрија: Госпођо уметнице, седи мало. За минут ћемо заједно напоље. Само да оперем зубе.

Ана Н: Да опереш зубе? Да опереш зубе, Андрија?! Не желим да те чекам, чујеш? Хоћу сада напоље. Сада! И то сама. Да опере зубе, господин… Како си успео? Само ми то објасни, како си успео?

Андрија: О чему сад то? Шта ме то питаш?

Ана Н: А сад ће и да се прави наиван. „О чему сад то? О чему сад то?“ (Исмева га.) Ето, опет.

Андрија: Ама, шта опет? Шта си сад умислила?

Ана Н: Нисам умислила. Ништа ја не умишљам, никад. Никад, чујеш?! Ето, опет сам бесна. Уф!

Андрија: Али…

Ана Н: Нема али! У истој реченици моје сликање и прање зуба! (Нагло спусти глас, скоро шапатом, увређено.) Никола никад тако нешто не би рекао.

Ана К: (истовремено.) Никола никад тако нешто не би рекао.

Андрија: Охо! Ево! Опет почињемо!

Ана Н: Не знам на шта мислиш?

Андрија: Чувени монолози госпође Ане Настасијевић, рођене Костић, маловарошке сликарке!

Ана Н: Мало…? Малова…? Није ми добро! То је то, дефинитивно! Развод брака! Развод брака!

Андрија: Који? Седамнаести по реду ове године?

Ана Н: Како? Не, сад стварно, Андрија, претерујеш! Прво ти досађујем монолозима, онда сам просто, малограђанско мазало, а онда још и пренемагало које на празно прети разводом и још претерује! А зашто? Зашто? Кажи ти мени! Ја ћу да ти кажем зашто! Зато што си љубоморан. Да, да. Зато што си љубоморан. Сад кад те тако погледам, не знам због чега си пре љубоморан. Ја сам успешна! Успешна, чујеш ли?! Лепа сам, нема ту шта! Сви ме воле, то је јасно. Сви сем тебе, разуме се.

Драму прочитајте на линку:http://kkfilfak.com/archives/1098

(Србијанка Станковић, похађа мастер студије српске и компаративне књижености; главна је уредница магазина Топличанка)

 

СТВАРАМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

Завирите у скицен блок: http://kkfilfak.com/archives/1477

(Петра Алексов, студент Филозофије)

КОВЧЕГ БЛАГА

Више није имало смисла ишта објавити. Толико година његово писање, његов рад и сам његов живот немају смисла. Па зашто онда ишта објавити? Све што јe написао за прошлих тридесет година, били су његови вапаји, жаљење за оним што је изгубио, комади његове душе, а душа се не даје незнанцима. Нико не би могао разумети његове приче, романе или песме. Лаици ће их бездушно читати, а онда их бацити негде у ћошак, професори ће тражити стилске фигуре, мериће версификацију, објашњаваће незаинтересованим ученицима шта је писац хтео да им поручи, а да ни они сами неће знати шта је то.

Причу прочитајте на линку: http://kkfilfak.com/archives/1762

(Ивана Стојановић, студент Србистике)

СИРОЧЕ

На хладном крову

седи сироче,

тамо где други 

не смеју да кроче,

седи и гледа у звезде.

Седи и чуди се

како се оне дивно гнезде

па сијају у једном сјају

и ноћима заједно трају.

Гледа их мало сироче

па му из ока капљу сузе,

и много му је хладно,

док студен улази

кроз све процепе његове блузе.

Сироче их тако ноћима гледи,

и све до сјајне зоре само седи,

и пушта сузе да га гуше

док му златне очи не пресуше.

Како том детету очи сјаје!

Како би само хтело да траје!

Да му мајка пољуби лице,

да му суве буду трепавице

и закрпљене да му буду рупе.

Сироче седи,

уз звезде расте,

ноћу уз месец,

дању уз ласте.

И зна,

да кад једном одрасте,

и буде део неке групе,

вечно ће га пећи ноћна студен

и на блузи поцепане рупе.

(Миона Прелић, матурант Медицинске школе у Нишу, будући бруцош)

ЛУТАЛИЦА

Психолог ми је рекао, али заборавио сам назив, да је то добро познати синдром који има већина жртава  у психологији. Пружио сам руку: „Јован.” Продужио је даље. Морао сам да га зауставим, осетио сам потребу да му ово кажем: „Марко…” Окренуо се и стао, пси који су били поред нас погледали су се. Додао сам: „Марко, опрости ми.” Спустио је главу и наставио даље. Пас је ишао поред њега и нестали су у магли затворског дворишта. Укључио сам диктафон да завршим причу за новинара. Данас сам посебно узбуђен и срећан. Одабран сам да обучавам псе луталице, коначно знам ком чопору припадам. Помиловао сам свог новог Џерија по глави и рекао: „И ово је живот, луталице моја.”

Целу причу прочитајте на линку:http://kkfilfak.com/archives/882

(Марко Мирковић, мастер Новинар)

Аутор фотографије: Невена Живановић, дипломирни филолог (за српски језик и књижевност)

До новог мозаика,

Јелена Јоцић, докторанд на студијском програму Медији и друштво и уредник електронског часописа „Без лимита”, Филозофског факултета.

 уметност , србистика , ФИЛОЗОФИЈА , историја , новинарство , англистика ,

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

---

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.

---