ОДНОС ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА НА ПРИМЕРУ ПРЕДСТАВЕ „КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕˮ (I)
„Не, нећу се вратити.ˮ – реченица је којом Љуба Врапче почиње своју исповест. И није се вратио у Душановац. Али овај романескни лик „допутоваоˮ је из романа Кад су цветале тикве на сцену Београдског драмског позоришта подсећајући нас да смо бића сукоба жеља, страсти и могућности и да смо победници само онда када се вратимо – себи. О представи Кад су цветале тикве прочитајте из пера студената Руског језика и књижевности, Србистике и Француског језика и књижевности. Пред вама су рецензије Александре Вукић, Јована Ђорђевића, Нине Костадинов и Предрага Костића.
Александра Вукић
Департман за србистику
МИХАИЛОВИЋЕВЕ ТИКВЕ НА ДАСКАМА КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ
Позоришна представа Кад су цветале тикве изведена је у Београдском драмском позоришту на Великој сцени „Оливера и Раде Марковић” 24. децембра 2020. године. Представу је режирао Бобан Скерлић. За сценографију био је задужен Кирил Спасески, костимограф Татјана Радишић, композитор Зоран Ерић, а за сценске покрете Марија Миленковић. Људе које морамо посебно истакнути и који су највише задужени за сам финални продукт представе јесу глумци. У улози главног јунака, Љубе Сретеновића Врапчета био је Милош Биковић. Љубу Сретеновића старијег глуми Бранислав Лечић. Улога Љубине мајке, Милинке, припала је глумици Даници Ристовски, а оца Андру тумачио је Срђан Дедић. У улози Душице, Љубине сестре, нашла се глумица Ања Алач. Брата Владу тумачи глумац Даниел Сич. Улога Драганчета Стојиљковића припала је глумцу Миодрагу Радоњићу. Антагонисту Столета Апашу тумачи Марко Живић, а његову мајку, Ружу, Јелена Чворовић Пауновић. Слободан Бода Нинковић тумачи Старог Перишића, Андреј Шепетовски Ракића, а Милан Чучиловић заиграо је у улози капетана Зорића. Поред наведених, појављају се такође и глумци у споредним улогама девојака, удоваца, војника, официра, боксера, болесника и болничара. У представи је коришћено доста жаргонизама и шатровачке лексика, баш као и у књизи, што је примерено самом амбијенту и фабули представе. Доминира динамичан тон, а радње се брзо смењују. Атмосфера на позорници је мрачна и језива, чиме се дочарава сама драматичност дела.
Предложак који је коришћен за осмишљавање сценарија представе јесте истоимени роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве. Поменуто дело има облик монолошке исповести главног јунака, некадашње боксерске наде Љубе Сретеновића, који након одласка у Шведску пати за својом домовином, родним Душановцем и Београдом, присећајући се његових слика и догађаја с краја четрдесетих и почетка педесетих година прошлог века. Кад су цветале тикве јесте двојако сведочење социјално-политичких превирања из недавне прошлости, али и снажна, интимна прича о границама људског морала, одбрани сопствене части и достојанства. Михаиловићев роман спада у прекретничка дела од којих почињу нове тенденције литерарног развитка. Сама радња драме смештена је у послератну Југославију и зависна је од историјског тренутка, те се тако кроз њу индиректно провлачи и комунистичка диктатура, Резолуција Инфорбироа и Голи оток. На овај начин Михаиловић Тиквама даје ванвременску ноту.
Драмска врста којој припада представа Кад су цветале тикве јесте трагедија, која се не огледа само у трагичној судбини главног јунака већ и целе његове породице. Аристотел је у свом делу Поетика истакао да је трагедија подражавање озбиљне и завршене радње која свој циљ постиже за краће време. Једна од битних одлика трагедије јесте „изазивање сажаљење и страха”, што је обухваћено појмом катарза, односно, моралним прочишћењем појединца, а ова представа нам управо то пружа. Сажаљење и страх изазива онај ко незаслужено пати, онај који је сличан „човеку по средини”, онај који је сличан нама. Ликови у трагедији су типизирани, а јунак се супродставља околини или другим јунацима. Његов карактер требало би да буде племенит, што није случај у савременој трагедији. Данашња трагедија говори о обичном човеку и ма колико трагичан био лик модерне трагедије, он не добија статус духовног хероја.
Тема ове представе јесте живот и исповест боксера са Душановца. Ток приповедања дат је у првом лицу једнине и огледа се у јасној причи хронолошког типа, која говори о двојакој нарацији – причи о страдању породице главног јунака и причи о боксу. У Михаиловићевом приповедању нема поетизације, хиперболизације, метафоре нити алегоријских симбола. Љуба Сретеновић Врапче, познатији као Шампион, јесте дете из радничке породице које је било под строгим утицајем старијег брата Владимира. Још као мали кретао се у друштву уличних хулигана, био присутан у многим тучама, те тако и приморан да се бори за свој опстанак и место у друштву. Сав тај улични живот открио му је касније његову велику љубав, бокс. Он кроз своје монологе говори отворено о себи, остављајући публици да сама донесе закључке. Његов супарник и антагонист представе, Столе Апаша, својим постојањем утицаће на кључне догаћаје у Љубином животу – смрт његове сестре Душице, мајке Милинке, потом и оца, а на крају и на сам његов одлазак у Шведску. У роману се спомиње и његова жена Индге коју он много воли неком посебном врстом љубави, као и њен син Арне коме је он дао своје презиме.
Експозицију позоришног дела представља хапшење његовог брата и оца због њиховог политичког опредељења и самих политичких ставова тога времена који су владали у послератној Југославији. Мајка тада остаје скрхана болом, а цела кућа пада на Љубу. Његовог оца су брзо пустили, али о брату нису знали чак ни где је. Тада он тражи помоћ од члана управе боксерског клуба, Перишића. Наиме, моли га да контактира утицајне људе које познаје и помогне његовој породици, што Перишић одбија. У овом дијалогу и вербалном сукобу видимо једну од карактерних црта Љубе Врапчета, а то је његова импулсивна нарав и бес. Он напушта боксерски клуб, а Перишић га за казну шаље на превремено служење војног рока на 3 године. У војсци је Љуба стекао праву дисциплину, те се тако формира у озбиљну и моралну личност. Наставио је да тренира бокс и ређа успехе. Један моменат обележава заплет представе, а то је писмо његовог оца и мајке да му се сетра убила. Он добија одсуство, а код куће затиче страшан призор. Породица завијена у црно. Сав у бунилу, Љуба сазнаје од свог пријатеља Драганчета да је ту последњу ноћ Душица провела са његовим вечитим супарником, Столетом Апашом, а затим се обесила јер је била силована од стране хулигана са Душановца. У његовој глави се убзо слаже слика, те он схвата да тај гнусни чин нико други није могао урадити осим Столета. Овај догађај за собом повлачи читав низ трагедија које ће тек уследити. Када се вратио у војску сазнаје да му се мајка тешко разболела од депресије и да лежи у душевној болници. Следеће његово одсуство говори о посети његове мајке са оцем где је затичу како ћутке седи на кревету, сва пребледела и мршава, загледана у једну тачку. Није имала снаге да се бори са губитком, већ и сама предосећа да јој је крај све ближи. Убзо после тога, Љуба је остао и без мајке. Ова сцена представља кулминацију радње и јако је добро приказана у представи звучним и сценским ефектима, као и динамиком покрета и смењивањем ликова на позорници. Након повратка у војску, Љуба добија прекоманду за Ниш. На станици у Београду га је дочекао отац, сав изнемогао, остарео и пропао. Тада га је последњи пут видео. Породична трагедија догодила се нагло и брзо. На самом крају служења свог војног рока, Љуба одлучује да на превару напусти војску дан раније и тако створи себи алиби, а све то да би осветио породицу и сукобио се са Столетом кога је пронашао у болници у Сурдулици, где се лечио од туберкулозе. Некадашњи ривали сада су постали заклети непријатељи, а у дуелу између њих неко је морао умрети. Ово је уједно и перипетија наше представе. Туберани умиру у лето, када цветају тикве, рекао је Столе Шампиону, на шта му је он одговорио: Понекада се, Апашу, деси да тикве закасне. И тако је и било. Пребивши Столета на смрт, Љуба се окрену и оде, оставивши га да искрвари. Тада је схватио да бокс за њега више није оно што је некада био и да је време да се поздрави са тиме. Након повратка кући, долазе му у посету двојица полицајаца које је Стари Перишић послао, међутим, они не сазнавши ништа о случају убиства Столета Апаше на коме раде, одоше. Убрзо након њих, посетила га је и Столетова мајка. Монолог који изговара Ружа, као и саме њене жеље које му је упутила, оставиле су јак утисак на њега. Овај део представља расплет приче. Љуба остаје сам са својим мислима. Тада до њега долази Смиљка, његова некадашња девојка која већ има свој породични живот. Наш главни јунак сада у себи осећа велику празнину, разочарење, тугу и бол, схватајући да се ствари нису промениле. Схватајући да је још увек сам и несрећан, он једини спас налази у бекству и одласку из своје земље, као и у забораву на свој пређашњи живот. Свестан своје боли, али и страха од исте након повратка у Југославију, он бира да остане у иностранству, живећи са надом да ће се ствари некада променити. Његов монолог у представи управо заузима и епилог наше приче.
У свакој драматизацији уметничког дела има одступања од текста књижевног дела, па тако и у драматизацији романа Кад су цветале тикве. Ако се осврнемо на сам роман који започиње Љубиним монологом, приметићемо да тога нема у представи. У првом делу романа Љуба Шампион је представљен као један од силоватеља и хулигана са Душановца, док овакав карактер не добија у представи. Такође, многа силовања, искоришћавања девојака и разбојништва нису приказана на позорници. Изостављен је и дијалог између Љубе и Столета, где се види колико је Апаша заправо близак са његовом сестром. Осцилације су уочљиве и на самом крају позоришног комада. Смиљка, Љубина бивша девојка, у представи започиње конверзацију са њим тако што долази до њега, док у роману, неутешни и усамљени Шампион њу зове телефоном. У роману, Љуба након одласка из Југославије путем писама остаје у контакнту са својим братом Владом. У представи нам овај детаљ није познат. Сам монолог који се изговара на крају представе знатно је краћи него монолог који нам је дат у роману. Морамо споменути и савременост ове представе која је такође једна од основних разлика између некадашњих трагедија и трагедија модерног доба. У овој трагедији, главни јунак није окарактерисан као племенит, духовни херој, већ говори о обичном човеку који је пун мана. Тако нас ова драма на свом крају подстиче на морално размишљање и друштвено деловање.
Реалан и суров живот пун успона и падова који је описан у роману Кад су цветале тикве и представа која визуелно продире у сваки његов најмрачнији део представљају једно од самих изврсно урађених уметничких дела. Сама прича која је изведена на позорници од првих уводних појава, преко сценских и звучних ефеката већ наслућује трагичну судбину појединца и једне породице, савшрено дочаравајући мрачну слику тадашњег друштва. На тај начин представа нам открива суштину живота, да чак и они најјачи некада приме ударац због којег поклекну и остану доле. Ти ударци нису ударци противничких песница у рингу, нити ударци уличних туча, већ ударци и шамари живота од којих се не можемо заштитити боксерским рукавицама, а после којих се тешко опорављамо. Кроз уметничко изражавање глумаца, њихове мимике, гестикулације, уз помоћ позоришног текста, изгледа позорнице и костима пред нашим очима ствара се слика једног новог, другачијег и мрачнијег света, пуног неправди, суза, трагедија и драме. Ствара се слика пуна страха од самоће и судбине, губитка сопствене егзистенције и вечита потрага за бољом будућношћу.
На самом крају позоришне представе, при изласку из театра требало би да се запитамо колико се заиста наши животи разликују од живота ликова са десака које живот значе. Ко су режисери наше представе, да ли смо ми њени писци или само још једни глумци који су изгубили своје боксерске, црвене рукавице.
Извор
Михаиловић, Драгослав, Кад су цветале тикве: Београд: Лагуна, 2015.
Литература
Здравковић, Милован. Речник основних позоришних појмова, друго допуњено издање. Београд: 2007.
Иберсфелд, Ан. Читање позоришта. Београд: Вук Караџић, 1982.
Лешић, Зденко. Теорија књижевности. Београд: Службени гласник, 2008.
Речник књижевних термина. Група аутора, Београд: Нолит, 1985.
Сајт Београдског драмског позоришта: https://bdp.rs/predstave/kad-su-cvetale-tikve/
Јован Ђорђевић
Департман за србистику
Позоришна сцена кроз објектив камере
„Од свега се може направити позориште”, рекао је Антоан Витез. То потврђује и драматизација многих књижевних врста који не припадају књижевном жанру драме. Једна од тих врста може бити и роман који се може адаптирати у позоришну представу. За конкретан пример може се узети роман Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве” који је изведен у облику представе премијерно 24. децембра 2020. године у Београдском драмском позоришту кроз коју ће се у овом раду и испитати однос драме и позоришта. Ова изведба је заправо адаптације старијег облика истоимене представе са истоименим предлошком која је својом темом добила одазив друштва и која је била забрањена од стране политичког врха, самог Јосифа Броза Тита.
Представа, о којој се овде говори, била је изведена под редитељством Бобана Скерлића, а где су сценограф и костимограф били Кирил Спасески и Татјана Радишић. Главна улога припадала је глумцу Милошу Биковићу.
Роман „Кад су цветале тикве” аутора Драгослава Михаиловића састоји се из 24 поглавља од којих последње представља епилог. Роман је написан у првом лицу једнине, а приповедач је такође и главни лик. Његово име је Љубомир Сретеновић (Љуба Врапче) и он целу радњу романа представља ретроспективно. Она представља један, наизглед, безазлен живот под околностима тадашњег друштва, али и политичке идеологије у Југославији. Приказане су људски проблеми, борбе на моралној и духовној основи, али тако и фрустрације са режимом и присуством блиских особа и људи.
Драмски текст и адаптација, тј. драматизација романа, већим делом прати свој предложак – сам роман, али је дошло до видљивих промена у представи насупрот роману. Упркос томе, наратив није порушен. Представа јасно исказује причу која се налази и у роману, па је тако редитељ остао веран оригиналној идеји романа, али не и оригиналном тексту.
Најпре се може уочити разлика у структури дела. Код романа је присутан епилог, а код представе се могу уочити делови истог.
У роману се наратор налази у хомодијегетској позицији[1], а код представе није дошло до потпуног одступања од тога. На сцени, присутан је главни лик који пролази кроз конфликте и дочарава нам причу, тако је он протагониста тог доба; али се поред њега на сцени налази и други глумац који тумачи исту улогу, али из каснијег периода живота јунака. На тај начин су представљени унутрашњи монолог, као и онај који то није, како би се публици приказало мишљење и резоновање делова живота самог јунака, тј. улоге.
Представа је на први поглед одиграна на традиционалан начин – на сцени у позоришту. Једина разлика је било место публике. У премијери одиграној 24. децембра 2020. године, публика није била присутна у позоришту испред сцене. Премијера је овога пута, услед пандемије вируса короне, приказана онлајн, била је уживо емитована на интернет платформи.
Код традиционалне изведбе неке представе, публика је пасивни посматрач који бира шта ће прихватити, а шта не са сцене. То се односи на детаље и улогу коју око посматрача вољно прати. Поред тога, у уобичајеним условима, пред очима појединца у публици се налази цела сцена са глумцима, али је уочљива и публика. Онлајн начином приказивање представе „Кад су цветале тикве”, публика је делом била ускраћена. На који начин?
Представа је до екрана, а тако и до публике, била приказана преко објектива камера. На тај начин, поглед на целу сцену је био ускраћен (али не све време). Присуство камере омогућено је да редитељ бира оно што ће бити у фокусу код публике. Тако је постојала могућност да се прикажу прави делови сцене у правом тренутку како би се радња представе још боље дочарала публици. Овакав начин побољшава ефекат, али је он такође и облик манипулације над самим оком појединца – погледом.
Оно што је могло око посматрача да уочи, било је добра глумачка поставка судећи по претходним успесима самих глумаца, али употребљени ефекти (визуелни и звучни). Такође, веома је добра била и претходно наведена „манипулација” камере и кадра ког је она пратила. Таква представа и начин приказивања успешно су представиле причу и поруку исте.
Прича о Љубомиру Сретеновићу, судећи по роману, јако је тешка животна прича са тешким и трагичним исходом у одређеном периоду његовог живота. За сваки исход, потребно је имати и разлог, а један од разлога је Љубино учешће у неморалном чину над женом – силовање. Принцип живота да се све врати у животу представио је Драгослав Михаиловић, али јунак овог романа није тумачио филозофски след у животу, већ је он стално био у сукобу са друштвеним околностима и режимом. Апсурд живота и слепило (које се односи на грешке у животу) није видео ни Љуба у представи. Глумци и сам драмски текст који је праћен, успешно су показали карактеризацију лика.
Приказивање у овом облику, доста тога је постигло што се тиче намера самог редитеља, ако исте претпоставимо („превод књижевног дела”). Исто тако је и ускратио публици оно највредније – само присуство и блискост са сценом и глумцима на њој. „Позориште има статус сна: то једна имагинарна конструкција за коју гледалац зна да је потпуно одвојена од сфере свакодневног живота” и управо је то срж позоришне представе и искуства које посматрач осећа док је пред сценом. Тај бег од реалности је саботиран екраном на коме је представа и праћена јер је сваки поглед ван екрана враћао у реалност.
Цела прича у роману и у представи садржи доста елемената трагедије, али се ипак не може категоризовати као трагедија, већ и као драма у ужем смислу збор присуства моралних сукоба у човековом уму и поступцима.
Извор
Михаиловић, Драгослав, Кад су цветале тикве, Београд: 2012.
Литература
Здравковић, Милован, Речник основних позоришних појмова, друго допуњено издање, Београд, 2007.
Иберсфелд, Ан, Читање позоришта, Београд: Вук Караџић, 1982.
Лешић, Зденко, Теорија књижевности, Београд: Службени гласник, 2008.
Речник књижевних термина, група аутора, Београд: Нолит, 1985.
Сајт Београдског драмског позоришта: https://bdp.rs/predstave/kad-su-cvetale-
tikve/
Нина Костадинов
Департман за француски језик и књижевност
Однос драме и позоришта на примеру представе Кад су цветале тикве
Заиста, представа „Кад су цветале тикве“ у режији Бобана Скерлића не треба да се гледа након дугог и стресног дана. Ценим да ни књигу не треба читати када је човек у том туробном расположењу – ако ништа друго, само ће му још више уништити оно мало радости које му можда и остане. Иако сам свесна да су то само речи на папиру, то јест глумци на сцени, и да догађаји нису заправо стварни (Љуба Сретеновић није заиста постојао, већ је производ ауторове маште), суров живот обичних људи у време бивше Југославије, или макар онај у коме је Љуба и одрастао, чини се брутално реалним и приказује, на неком нивоу, нечија стварна искуства са тоталитарним режимом.
То читалац у мени говори и саосећа, али онај љубитељ књижевности који непрестано осмотрава сваки медиј са којим сам икада дошла у контакт се запитао, не само једном, шта ту фикцију на сцени чини тако стварном. А одговор, када сам размислила, је био следећи: однос драме и позоришта. Када Милош Биковић (који тумачи лик Љубе) пребија Марка Живића (који тумачи лик Столе Апаша), знам да се глумци не туку заиста. У том смислу само позориште је лишено стварности, јер гледалац зна да није било праве, крвничке туче. Али да сам само прочитала да је Љуба претукао Столета, то не би имало исти ефекат као што је то одглумљена туча на сцени.
Али вратимо се натраг пар корака и прегледајмо шта заправо чини једну драму. Најпре, мора се истаћи њена разлика од друга два књижевна рода, поезије и прозе. Она користи другачија, у неку руку ограниченија, изражајна средства, за разлику од, на пример, прозе, која има слободу да своје идеје искаже на безброј начина (посебно ако погледамо пример романа) – преко наратора, дијалога, описа, унутрашњих монолога, итд. Драма има само дијалог, и то посебну врсту која се назива драмски дијалог. Оно што није изговорено није се ни догодило, макар у класичним драмама. Лик сам себе представља. Тај дијалог води драмски сукоб (неизбежан елемент драме) између два лика, две групе ликова, две идеје, што се не мора, на пример, јавити у поезији (а када се јави, опет чини изразито драмски елемент.)
Но, драмски дијалог има два нераздвојна дела, дидаскалије и ремарке. Ремарке се чују на сцени, док су дидаскалије намењене глумцима, сценографима, режисерима да би уредили позорницу како треба, како би се глумци кретали како треба, итд. У контексту позоришта, глумац на располагању има и додатне алате, наиме, тон, глас, израз лица, итд.
Већина драма се пише за позоришно извођење, или извођење на радиjу, телевизији, итд. Ређе су оне које су намењене само за читање, мада није да не постоје. Али се њима нећемо бавити овде, пошто је моја мисија овде да откријем шта то везује драму и позориште. Најпре, много људи – за разлику од романа или збирке песама, пут који драма прелази из текста у представу па затим до публике није непосредан, већ укључује многе додатне личности. Режисер, глумци, сценографи, костимографи, сви они заједно раде на продукцији једне представе и представљају је публици као један вид тумачења тог текста. Да је представу изводио други тим, на други начин би била постављена, одглумљена, итд.
Вратимо се представи, тј. књизи по којој је она настала. Драгослав Михајловић јесте написао и роман и драмски текст, али је роман настао први и он је извор који ћемо прво посетити. Писана једноставним и лако разумљивим језиком, врло често уз некњижевне термине и вулгаризме, „Кад су цветале тикве“ представља приказ једне нама стране средине. Нисам живела у време прогона неистомишљеника и чистки политичких противника (чије су фиктивне жртве Влада и Андра, Љубин брат и отац), али животни проблеми у срцу ове приче (тлачење, корупција, безнађе, осујећена правда, сујета, бес, бол) су свеприсутне теме. И у том смислу је књига актуелна и данас, иако су њена тумачења мало другачија од оних које би имао неко у време када је књига написана.
Што се представе тиче, она је, иако осавремењена, успела да задржи срж Љубине приче – приче о губитку, о правди, о рушилачком утицају кварног друштва на једну у суштини моралну личност, о смрти, о одласку и усамљености када ти кућа постане дом духовима а не људима. Кроз маестралну глуму Милоша Биковића, видимо морални пад младог, бесног човека који губи све што је узимао здраво за готово и шта је остављао по страни зарад каријере. Бобан Скерлић, у духу модерне драме, не прича нам све ово само кроз дијалог, већ и кроз сценографију, костиме, музику, осветљење. Прва и последња сцена испуњене су људима – али на почетку су то познати људи, добри или лоши, док су у последњој странци који се ни не осврћу на Љубино бесомучно, узалудно запомагање. На почетку има све, а на крају никога. Почиње сексуалним насиљем, али се завршава отуђеношћу која је подмуклији, али нимало мање опасан облик насиља. Показује нам да вук длаку мења а ћуд никада и да је свуда исто, да га одлазак у Шведску није спасао безосећајности околине.
А то учешће околних елемената претвара представу из пуког позоришта у нешто живо на сцени. Роман има наратора, који описује јунаково окружење и тиме нам указује на симболе који представљају неку идеју, црту, расположење јунака самог, и то роман претвара од мртвог слова на папиру до живог света у глави читалаца. Сценографија и њена пуна улога у причању приче заваравају публику још мало и увлаче је у свет самог дела, што је природније и сличније реалном животу неголи раније конвенције које су налагале да се ништа „ружно“ не приказује на сцени.
Драмски текст је свакако дао костур, глумци мишиће, а сценографија кожу. Али се ово створење не може кретати без мозга, што би у овом случају била режија. Бобан Скерлић усмерава Љубину причу на безнадежну битку против сила већих од себе. Најпре, држава, која му је одузела брата и оца, која се представља кроз лица бивших полицајаца и корумпираних вођа боксерских клубова, а затим и друштво, што нема снаге да се таквој злоупотреби моћи супротстави. Али најљући непријатељ му је свакако живот сам – узео му је оно најважније, породицу, једног по једног, полако му ломећи дух док се Љуба напокон није предао и преселио на ново место, с намером да започне нови живот.
Али нигде није као код куће, схватиће док пролази поред незаинтересованих Скандинаваца и кроз хладан снег. Али куће више нема, већ је то град духова. Ништа га друго није везивало за родни Душановац, иако му је био одан. Попут Прометеја из грчког мита, један пар руку не може савладати песнице великог живота и због самог покушаја плаћа скупу цену. Прометеја чека стена и птица грабљивица, а Љубу самоћа и отуђеност.
Комбинација свега овога доноси једну стварност која није наша, али се чини као да јесте. Кроз њене невидљиве споне пролази животна срж представе, оно што је претвара из позоришта у драму. У томе је и веза између драме и позоришта – у умешности режисера, глумаца, костимографа, сценографа, итд. и споју свега што они доприносе представи.
У томе је и чар позоришта, видети како се сва та магија дешава на сцени, пред очима гледалаца. Присност тог момента се не може наћи нигде другде, не на овакав начин. И у томе је још једна, чак и највећа, особитост позоришта.
Предраг Костић
Департман за србистику
ОДНОС ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА НА ПРИМЕРУ ПРЕДСТАВЕ
КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ
Савремена српска књижевност у својим оквирима има широк спектар аутора и дела који својим постојањем дају посебан печат српској култури. Драгослав Михајловић је кроз своје приповетке и романе приказао структуру и развој српског народа, посебности које људи крију у себи, као и шта је то што посебно мучи сваког појединца, што га спутава, али и шта је то што му даје посебну снагу. Иако кратак по свом обиму, роман Кад су цветале тикве, који је укључен и у школску лектиру, представља незаобилазан део у опусу овога писца. Још од свог првог издања у великом обиму је привлачио пажњу читалачке публике, а оно што је посебно важно за њега јесте да је развио интересовања и код млађег и код старијег нараштаја. Свако га доживљава на свој и специфичан начин.
Оно што је посебно важно за наш рад јесте упоредан приказ самог романа и представе која је одиграна у Београдском дрмаском позоришту и имала своје уживо преношење на интернету услед епидемиолошке ситуације која онемогућава долазак на представе у великом броју.
Врло је важно нагласити да је овај роман доживео своје драмске изведбе и много раније, али да садашња представа представља посебност у односу на претходне управо из разлога што је једним делом осавремењена, али се исто тако чврсто држи самог текста и тематике романа. Млада и нова глумачка екипа освежила је читаву тематику и дала нову ноту самом делу.
Под адаптацијом текста подразумева се прилагођавање, преуређење, прерада драмског текста за ново сценско извођење, ако је у питању раније написано и већ извођено драмско дело. Драматурзи и редитељи најчешће врше адаптацију дела[2]. У нашем случају, дело које се прилагођава сценској изведби јесте роман, па се из тог разлога од оних који врше адаптацију очекује да на вело вешт начин изведу целокупан рад. Однос текста и представе је врло специфичан управо из разлога што се приликом његове сценске обраде захтева укључивање великог броја људи, употреба већих материјалних средстава, а најспецифичније је то што се у једној спаја велики број грана уметности.
Оно што је врло важно напоменути јесте да се подударност текста и представе узима као један од најважнијих чинилаца у критичком сагледавању истих, а начин писања јесте нешто што у таквим моментима има пресудан значај[3]. Временом је мењан сам поглед на дати проблем, а са осавремењавањем културе дошли смо и у позицију, нарочито од аванградног периода, да текст постаје само покретачка компонента настанка представе, а да се у ствари у самом моменту стварања и изведбе представе пред публиком у ствари обликује сам позоришни комад[4]. Ту пре свега подразумевамо да се од самих глумаца очекује да посредством својих склоности и тренутних околности представе текст који им је дат. Уметничка слобода у таквим моментима је нешто што доминира. Ипак, морамо се запитати да ли се на такав начин адекватно опходимо према тексту и да ли се можда тако и запоставља.
Позоришно писање у својим основним претпоставкама има одређену специфичност коју бисмо желели да докучимо и о којој се мора водити рачуна и приликом адаптације било песничког било романескног дела[5]. Податак који смо претходно навели упућује нас на чињеницу да је управо према одређеним усмерењима адаптирано и дато дело Кад су цветале тикве. Објављен 1968. године, своју прву позоришну адаптацију имао је већ следеће године, али је након пар изведби био забрањен пре свега због неприхватања политичких и друштвених личности у том моменту. Године 1984. године комад се поново враћа на сцену Народног позоришта. Оно што је посебно важно за ово дело јесте да је управо кроз њега Михајловић показао карактеристике тематике својих дела а то је освртање на приче о Голом отоку, као и на све оне проблеме који су у том периоду опседали друштво.
Главна радња романа базирана је на боксеру који је починио убиство из освете. Његова специфичност јесте што је дат у првом лицу, и свакако је у првом плану главни јунак, али се кроз њега рефлектује и стварност читавог друштва. Љубу Сретеновића у представи глуми Милош Биковић . Можемо рећи да је током представе на врло драматичан начин изнео свој лик, а да је уз то имао одличну глумачку пратњу колега.
Нешто што што посебно привлачи пажњу како у сваком од поглавља романа тако и у самој представи јесте наизменичо приповедање о садашњем и прошлом периоду у животу. Ретроспективна приповедања у представама дају посебан осећај пријемчивости за радњу. У таквим моментима представа долази до свог врхунца. Нагласили бисмо чињеницу да је психологизација јунака нешто што је посебно наглашено како у роману тако и у представи. Увиђамо да се сама преиспитивања јунака о свом положају и поступцима у сваком моменту у представи осликавају како кроз изговорени текст романа, тако и кроз оно што је јунак успео да изнесе на сцени.
У мери у којој се један језик дефинише као систем знакова намењених комуницирању, јасно је да позориште није језик, да не постоји јединствен позоришни језик[6]. Оно што карактерише позориште јесте израз и покрет. Када је конкретно ова представа у питању врло је било важно кроз гестикулацију и покрете дочарати осећања јунака, а глумачка екипа је то врло вешто извела. Комбиновањем самог текста са глумом добија се иделан уметнички склоп који нам не представља само дело, већ и један посебан начин да се оно што је у роману речено пред публику изнесе у једном новом виду из перспективе и кроз глуму оних који изводе текс
Под режијом се подразумева креативни поступак припреме и постављања неког дела на сцену, снимања филма, телевизијских и радио програма.[7] Управо је тај чин припреме и спремања једног комада за изведбу од кључног значаја када је у питању адаптација једног романескног оставрења. Читајући Михајловићев роман готово да нико не може остати равнодушан. Уметничка лепота и умеће који се преплићу у овом делу одличан су показатељ колико је овај писац вешт у приказивању људских судбина и у свему ономе што се може означити као људска судбина јер управо је то оно што чини срж његовог стваралаштва. Гледајући овај позоришни комад посебно смо обратили пажњу на који начин је и чиме јунак допринео томе да свођењем рачуна западне у овако немилосрдну ситуацију. На таквим местима психолошки и социјални оквири дела извиру у први план. Готово да се не може замислити постојање овог коамда а да се у њему не истакну детаљне карактеристике јунака. Због тога, ово је пре свега драма једног човека, али и читавог друштва. Ма колико да се јасно осликава оно што је у ствари писац желео да изнесе о овој тематици, кроз јунаке, а нарочито глуму, осликава се специфичност сваког момента који у ствари преноси све оно што је карактеристика друштва у том моменту. Глума у ствари и јесте посебан однос према тексту који је дат. Путем ње се у писану реч уноси карактерисзација и један доживљај људскости који кулминира кроз контакт са публиком. У односу на филмске адаптације, позоришне су још захтевније управо из разлога што се путем њих директно поставља прича пред публику, што захтева апсолутну концентрацију и окренутост ономе што се изводи.
Врло важан појам јесте појам сценске радње. Под њом се подразумева радња која има за циљ сценски исказ и низ повезаних поступака у сценском делу, али и сценски облик изражавања у позоришним представама. Сценска радња је изражајни основ сваког сценског дела. Сценски делати, значи делајући деловати на публику. Деловати онако како налаже представа. Управо овакви моменти нам указују на то да је сценска радња нешто што посебно доминира у моментима када се на сцену износи један текст, било да је он писан директно за драмску изведбу, или је написан првенствено за читалачку публику, попут овог романа. Оно што нам нарочито привлачи пажњу јесте да је неопходно да се глумци и временски и просторно преместе у хронотоп у ком се врши радња дата у тексту. Само на тај начин ће она бити адекватно развијена. Уз адекватну сценску апаратуру, костимографију и музичке ефекте неопходна је свакако и адекватна костимографија, а приликом изведбе ове представе апсолутно сваки од тих сегмената био је испоштован.
Још нешто што бисмо такође упоредили а тиче се саме драмске адаптације, јесте на који начин је представљено друштво у представи, а како у самом роману. Судбина јунака осликава се путем судбине његове породице и обратно, али се то истовремено преноси и на разумевање читавог друштва. Морамо нагласити да је лик Љубе на одређени начин узет као појава из друштва која на својим плећима сноси одговорност за све оно што су његови ближњи урадили, или је он тај који је једноставно морао да се постави заштитнички како би спасао све око себе.
Поједностављеност језика Михајловићевог јунака, без поетизације и алегорије, даје нам један свеопшти приказ човека из друштва који живи уобичајеним животом, али, само један је моменат довољан да се све преокрене. Самоубиство његове сестр Душице али и убиство Апаша, врло драматично на сцени приказују колико је у ствари људска бит променљива, крхка и нестална. Ма колико да на први поглед цела тематика изгледа као један општи приказ људске пропадљивости, ипак је ово један својеврстан чин приказа једне личности која је због догађаја који га окружују а на које сам није утицао нити је у њима учествовао, починио злочин због којег касније губи себе.
Ма колико да је ово Михајловићево дело написано истински као роман, оно што олакшава његову позоришну адаптацију јесте што је радња такорећи подељена на један драмски начин. Управо то је оно што чини срж лепоте овог дела – кроз класичну романескну форму дат је један след догађаја који својим постојањем даје сликовитост радње попут једног драмског текста.
[1] Позиција наратора где он учествује у догађајима и прича о њима.
[2]file:///C:/Users/Downloads/39736189-Pozorisni-recnik.pdf
[3]Иберсфелд, А., Читање позоришта, Београд, Вук Караџић, стр. 14.
[4]Иберсфелд, А., Читање позоришта, Београд, Вук Караџић, стр. 15.
[5] file:///C:/Users/Downloads/39736189-Pozorisni-recnik.pdf
[6] Иберсфелд, А., Читање позоришта, Београд, Вук Караџић, стр. 20.
Фотографија: https://www.srbijadanas.com/clanak/bikovic-glumi-vrapceta-u-kad-su-cvetale-tikve-15-05-2014
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
