ОДНОС ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА НА ПРИМЕРУ ПРЕДСТАВЕ „КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕˮ (II)
Српску кинематографију, драматургију и уопште књижевност неизбежно доживљавамо као сурово трагичну реалност у којој смо, по речима и делима наших уметника, принуђени да живимо са спознајом тока и завршетака сопствених унапред записаних живота. Представа Кад су цветале тикве уклапа се у ову патерну и само још више поткрепљује претходно запажање. – један је од закључака до којих су дошле Милица Станковић, Ивана Маринковић, Марија Ивановић, Марија Тодоровић и Миа Џунић. Пред вама су њихове стручне и надахнуте реценције ове представе.
Милица Станковић
Департман за француски језик и књижевност
Тикве на сцени или на папиру
Ко има последњу реч у представљању драме? Да ли можемо рећи да је то аутор? Уколико доживљај драме упоредимо са доживљајем неког прозног остварења, увидећемо да то свакако није случај. Да ли је тај доживљај потпун ако знамо да је драма превасходно написана да би се изводила, те била опипљива и чулима? Свакако да није. Да ли уопште можемо разумети једну драму уколико је не доведемо у однос са позоришном изведбом? Погледајмо шта на то вели један од првих људи који се бави питањем драме. Још је чувени Аристотел у својој Поетици указао на повезаност драме и позоришта. Истражујући и анализирајући трагедију, он закључује да су њени саставни елементи: заплет, подражавање карактера, језички израз, подражавање мисли, позоришни апарат и музичка композиција. Уметничко остварење драме уско је повезано са позоришном уметношћу и, будући да је писана за представљање на сцени, драма је подређена њеним законитостима.
За разлику од на пример романа, изражајно средство драме не представља само језик, већ и све оно што је глумцу на располагању. Процес претварања текста у представу, односно реализације драме, усмерен је дидаскалијама и дијалогом, а саму представу чини скупина вербалних и невербалних знакова. Док читање романа представља искуство чији су актери пре свега аутор и читалац, за доживљај драме заслужан је читав низ актера, преко аутора, глумаца, режисера, људи задужених за естетски аспект изведбе. Активна стваралачка сарадња ових чланова од кључног је значаја за гледалачки доживљај позоришног текста, за његово отелотворење.
Драма је књижевно дело које се по формалним обележјима темељи на дијалогу, а по садржају на драмској радњи, односу између њених ликова. Међутим, ове елементе налазимо и у роману. Будући да романескно и те како има драмски потенцијал, лако можемо замислити и уобличавање једног романа у позоришни комад. Доказ за овакву тврдњу је управо позоришна адаптација романа Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве.
Истоимена позоришна реализација овог дела у оквиру Београдског драмског позоришта изведена је у режији Бобана Скерлића 24. децембра 2020. године и то онако како тренутне околности епидемиолошке ситуације дозвољавају. У питању је изведба тима који чине: сценограф Кирил Спасески, костимограф Татјана Радишић, композитор Зоран Ерић, телевизијска и позоришна глумица и предавач Факултета драмских уметности Марија Миленковић, у овом пројекту задужена за сценски покрет, као и изузетан глумачки кадар који чине неки од наших најпознатијих глумаца данашњице: Милош Биковић, Бранислав Лечић, Даница Ристовски, Срђан Дедић, Марко Живић и још читав низ не тако познатих глумаца који су значајно допринели целокупном доживљају изведбе.
Предложак за осмишљавање сценарија за представу је роман који можемо класификовати као психолошки и друштвени, а који у облику драме представља трагедију. Трагичност се састоји управо у самом духу времена и места радње романа, времена прогона политичких неистомишљеника, комунистичке диктатуре, Резолуције Информбироа и Голог отока. То је прича која представља сведочанство о времену које је тренутно иза нас али чије последице и данас осећамо, имајући истовремено и ванвременску ноту. Доба бивше Југославије описано је из угла главног јунака, младог боксера Љубе Сретеновића, и људи који га окружују. Они претежно представљају жртве тоталитарног режима (његов отац Андра и брат Влада), жртве корумпираних државних органа великим делом одговорних за жртве сексуалног насиља (попут Љубине сестре Душице). Реалистично су приказана стварна искуства многих људи тадашњице. Роман је писан модерним језиком, лако разумљивим широј публици, уз врло честу примену вулгаризама. Описана је човекова потреба за одбраном достојанства, као и неморални начини на које он покушава да то оствари, у доба општег неморала, наметнутих друштвених норми и недостатка слободе.
Недостатак описа које роман садржи надомештен је одличним сценским апаратом, док је ради ефикаснијег разумевања унутрашњег стања јунака присутан наратор који представља главног јунака у зрелијем добу, а којег глуми Бранислав Лечић. Захваљујући њему, можемо да разумемо при каквим осећањима безнађа, осујећености, гнева, бола и немоћи да се бори против неправде дела главни јунак. Управо захваљујући наратору можемо да достигнемо осећај емпатије уколико се она у неком тренутку изгуби будући да је човек често склон осуђивању. Увиђамо какав деградирајући утицај по морал и психичко стање може да има друштво на младог човека, колико може да га повреди и одузме му оне и оно најмилије иако је и он сам део тог друштва.
Будући да крајње одредиште у потпуном доживљају изведене драме представља гледалац, запитајмо се ко или шта на њега највише утиче. Како је глумац полазишна тачка за гледаоца која га води кроз сва дешавања на сцени, средиште радње у коме се сабирају сви сценски знакови, потребно је увидети значај управо односа између глумца и гледаоца. Уколико мислите да су за сцену подједнако важни сценски ефекти колико и глумачки склоп, можда то мишљење пољуља дело позоришног редитеља и теоретичара који је значајно утицао на данашње позориште, Јежија Гротовског. У свом делу Ка сиромашном позоришту Гротовски наглашава неопходност односа између глумца и гледаоца, истичући да се из позоришта може избацити све што није неопходно за његово постојање, да се оно може лишити декора, музике и свих могућих ефеката, али да се позориште не може лишити глумаца, ни живе споне с људима, где иде до те мере да упоређује представу са литургијом самоокајања која шокира отвореношћу. Ово дело је једна од обавезних књига за студенте Факултета драмских уметности. Размотримо дакле да ли је Милош Биковић, глумац који нам представља главног јунака и кога највише видимо на сцени у примеру представе која је тема овог рада, увидео значај своје улоге коју је Гротовски толико ценио. Рекла бих да јесте, будући да је његов глумачки дар појачан и личним разумевањем и осећањем емпатије, што јасно можемо видети и у коментару Милоша Биковића приказаном пред почетак представе. Дâ се осетити његова лична тежња да прикаже са чимe се сусреће лик којег тумачи.
Лепота позоришта управо и јесте у личним залагањима сваког појединца који га чини. Уколико гледалац осети магично садејство свих тих чланова, може се рећи да је однос између драме и позоришта задовољен личним дивљењем том труду. Ова представа на мене је оставила такав утисак, будући да је чак поткопала мој пређашњи став о томе да могу да разумем ово књижевно дело само уколико га читам и да гледањем представе то нећу моћи да постигнем у толикој мери.
Ивана Маринковић
Департман за србистику
Однос драме и позоришта на примеру представе Кад су цветале тикве
Драгослав Михаиловић је роман Кад су цветале тикве објавио крајем шездесетих година прошлог века у сарадњи са Матицом српском. Годину дана након објављивања, роман је драматизован и као драма стављен на репертоар Народног позоришта. Како је Михаиловић међу првима говорио о несвакидашњим, условно речено забрањеним темама, које су задирале у политику на начин који није свима одговарао, овај роман је изазвао бурну реакцију и добио мноштво, углавном политичких критика, те је убрзо и скинут са репертоара овог позоришта. Након више од деценије, представа се поново играла пред београдском публиком. 24. децембра 2020. године, под управом Београдског драмског позоришта, изведена је представа Кад су цветале тикве у режији Бобана Скерлића. Треба узети у обзир да је роман написан пре пола века, те је било неопходно да се прилагоди данашњици. У улози сценографа нашао се Кирил Спасески, док је посао костимографа припао Татјани Радишић. Пре помена феноменалне глумачке екипе, требало би поменути и композитора Зорана Ерића.
Већ на самом почетку представе може се уочити јасна разлика у односу на роман. Док роман почиње приповедањем Љубе Сретеновића и евоцирањем успомена, када већ живи у Шведској са супругом Инге и сином Арнеом, почетак представе је без монолога и дијалога, приказује свакодневни живот и жамор људи са београдског Душановца. Љуба се ретроспекцијом враћа у своје најраније детињство, још у дане кад су га у школи прозвали Врапче. Породица Сретеновић бројала је пет чланова: мајка Милинка, отац Андра, најстарији брат Влада, млађа сестра Душица и Љуба. Иако је наизглед у првом плану Љубин успех у боксу, оно што оставља јачи утисак на публику, барем на мене лично, а чему је допринео глумачки таленат Милоша Биковића јесте унутрашња борба коју Љуба води, као и пропаст његове породице. Како је био најуспешнији у боксу, покупио је симпатије многих девојака са Душановца, па и шире. Ипак, Љуба је желео да остане слободан, невезан ни за кога, девојке је мењао када му досаде и није марио за њих. Једине женске особе на које је Љуба заиста био болећив, оне које су имале кључ његовог срца биле су сестра Душица и мајка Милинка. Још један битан лик и у роману, а и у представи јесте Столе Апаш, вршњак Љубиног брата Владе. Био је старији од Љубе и његовог друштва и увек их је подстицао на неке клиначке несташлуке. Марко Живић, који се нашао у улози Апаша, својим грубим гласом и отреситим ставом успео је да Апашев лик дочара на прави начин, да прикаже ту сујету и, може се рећи, злобу које су биле саставни део тог лика. Ипак, постоји један догађај који се не може назвати само клиначким несташлуком. Столе је Љуби и његовој дружини организовао силовање једне жене. Један, наизглед безазлен догађај са игранке, утицаће на однос Апаша и Љубе, а касније и на судбину протагонисте. На једној забави када му је Љуба, жаргонски речено, скинуо девојку, у Апашу се пробудила жеља за осветом, јер је овај ударио на његов его.
Постоји још нешто што је утицало на породицу Сретеновић, а то су били политички ставови оца Андре, које је касније пренео на свог старијег сина Владу. Љуба се држао подаље од тога, али је био свестан да им ти политички ставови ништа добро неће донети. Тако је и било, Андра и Влада Сретеновић бивају ухапшени, с тим што је старији Сретеновић убрзо пуштен, а млађи је још извесно време провео у затвору као политички затвореник. Са овим хапшењем Љуба повезује председника клуба у коме тренира, Перишића, те јасно исказује нетрпељивост према њему. Највећи ударац који је Љуба примио од Апаша било је силовање његове сестре Душице у знак освете за девојку коју му је Љуба преотео. Душичина патња је оно што је дефинитнивно веродостојније описано на сцени, него у роману. Девојчино запомагање, вриштање и вапај за помоћ никога нису оставили равнодушним, док читањем ове сцене јесмо потресени, али ни упола као када својим очима гледамо ту језиву сцену. Ово није био само догађај који је пробудио бес и поновну жељу за осветом, овога пута у Љуби, који се није могао носити са губитком драге му сестре. Био је ово први камен у одрону ове породице. Даница Ристовски, која се није први пут нашла у улози мајке која губи дете, с истинским болом је описала Милинкина осећања када је сазнала за несрећну судбину свог најмлађег детета. Не успевши да понесе губитак своје једине ћерке, завршила је на психијатријском лечењу, а касније се њен живот и угасио. Оно што је такође разлика у односу на роман, јесте то што су сцене сахране мајке Милинке приказане на врло сликовит начин, док се у роману јављају само информације о њеној смрти. Нешто касније, Љуба одлази на служење војног рока, када цела прича кулминира, а отац Андра остаје сам у породичној кући. Током служења војног рока, Љуба је наставио да се бави боксом. Иако је побеђивао на првенствима, није боксовао са страшћу с којом је то радио некада на Душановцу, већ је постао суров, упућивао ударце у срце, с циљем да убије. Лик којег такође треба поменути, јер је, не само на сцени, већ и у Љубином животу одиграо велику улогу јесте Драганче. Он је за Љубу био много више од пријатеља. Били су малтене браћа. Претпостављам да је блискост двојице глумаца у приватном животу допринела и реалистичном приказивању сцене у којој Љуба (Милош Биковић) на свом првом одсуству са војног рока од Драганчета (Миодрага Радоњића) сазнаје да је управо Столе наудио његовој сестри. Такође, Љуба је из војске послао поруку Апашу, а написао му је да зна шта је урадио његовој сестри и да ће му се за то кад-тад осветити.
Чистог срца и образа, не могавши да се избори са овим понижењем, Душица је окончала свој живот. Њен лик је на гледаоце веродостојно пренела Ања Алач која се заиста уклапа у Душичин лик јер је и сама нежна и крхка девојка. Насупрот њеној нежности, њен глумачки таленат је својом јачином учинио да свака жена која је погледала представу на својој кожи осети њену бол. На служењу рока у Загребу, а са претходним сазнањем да се Апаш налази у санаторијуму у Сурдулици, Љуба интензивно почиње да увежбава нову технику, као да се припрема за неку љуту борбу. Капетан Зорић је, приметивши да ту нису чиста посла и не желећи да у томе учествује, прекомандовао Љубу из Загреба у Ниш. То баш и није била добра одлука, јер је тим поступком несвесно подстакао жељу за осветом. Дан пре одслужења рока, Љуба је својом тактиком насамарио подофицира да га пусти дан раније, те возом одлази у Владичин Хан, а одатле затим у Сурдулицу. Важио је за јаког и несаломивог човека, а ипак је његова слабост према сестри превагнула и изазвала у њему гнев према Апашу. У Сурдулици је наишао на Столета који је био у шетњи са неком девојком, где њихов вербални сукоб ескалира у физички, а на крају наступа Апашева смрт. Сутрадан, знајући да иза себе има добар алиби, а носећи велику празнину у себи, Љуба са осталим војницима излази из касарне и креће натраг у свој Душановац. Када су полицајци дознали за повратак чувеног Љубе Шампиона, дошли су да га наводно позову да се врати у клуб Раднички, и као успут напоменули Апашеву смрт. Љубу то није дотакло, а љував према боксу у њему више није постојала. Један догађај је упечатљив, како у роману, тако и у представи, а то је долазак Руже, мајке покојног Столета Апаша пред Љубину кућу. Она је осећала ко је крив за смрт њеног сина и све сумње је усмерила ка Љуби. Ружине речи су га погодиле, али је ипак осећао одређену дозу унутрашњег мира, јер је осветио своју сестру. Епилог представља Љубин одлазак у Шведску.
Сцена која је за мене најупечатљивија и на коју бих волела да се осврнем јесте управо последња сцена, односно последње поглавље приче о Љуби Сретеновићу. Бранислав Лечић, коме је припала улога старијег Љубе уз мало речи, али са много мимике, сетних погледа и уздаха приказује бол и празнину коју Љуба осећа и након много година ван Душановца. С друге стране, у роману то видимо на самом почетку, у делу у коме се описује његов одлазак у Југославију, само да га мине жеља, а ипак не одлази у Београд, на Душановац, већ само пређе границу, па се враћа натраг у Шведску. Посебан утисак оставља очигледно присуство носталгије према Душановцу, поготово у деловима када Љуба са сетом говори о њему и присећа се дела живота који је тамо провео.
Оно што би такође требало истаћи јесте то да се у роману етапе јасно уочавају, на неки начин су одређене границе, док је у представи све уобличено у целину, односно етапе се неприметно уливају једна у другу.
Као неко ко је већ на прво читање овог Михаиловићевог романа са елементима трагедије остао заинтригиран, како ликом и делом Љубе Сретеновића, тако и његовом судбином, желим да се у кратким цртама и на једном месту осврнем и на сценску изведбу овог дела.
Милош Биковић је додао мало ведрине Љубином лику, који је у роману ипак представљен као мало грубљи човек. Остатак глумачке екипе је допринео томе да се публика поистовети са овом причом, можда чак и пронађе у неком лику, јер је тема, иако се ради о послератном периоду, присутна и данас. Декаденција човека, па и читаве породице није несвакидашња појава и може се уочити у сваком времену. Пратећи приповедање у првом лицу и не придржавајући се књижевног језика, већ употребе дијалектизама, жаргонизама и шатровачког говора, Михаиловић успева да ову причу увуче под кожу сваког читаоца, а Бобан Скерлић који је режирао драматизовану верзију овог романа, успео је да испуни очекивања свакога коме се овај роман допао и доследно је пратио Михаиловићеву причу (уз мале, неопходне измене, ако се у обзир узме ограничено време које је додељено за изграње представе).
Марија Ивановић
Департман за србистику
Доба изгубљене невиности
Роман Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића предложак је за стварање представе која носи исти назив. Радња романа се врти око Љубе Сретеновића Врапчета који прича о својим млађим данима у родној Југославији и описује живот на Душановцу. Главни јунак говори о догађајима који су претходили његовом одласку у Шведску и прича о стварима које су полако кулминирале и довеле до тог тренутка. Кроз причање Љубе, познатог и под именом Шампион, упознајемо се са члановима његове породице и њиховим животима. Домаћинство породице Сретеновић чине његови родитељи, старији брат Владимир и сестра Душица. Поред породице, у роману се спомињу пријатељи из дечачких дана. Онај који је од Љупчетовог савезника постао управо супротно је Столе Апаш, један од значајних личности у овом дело. Кроз роман се срећемо и сa ликом Љубиног пријатеља Драганчета, али и с онима који су обележили његове боксерске дане и оне проведене у војсци као што су Стари Перишић и капетан Зорић.
Драгослав Михаиловић описује године Другог светског рата из којих Љуба највише памти догађај који се десио захваљујући Апашу, групно силовање које је извео са својим пријатељима. Рат се завршио и Љуба креће да тренира бокс. Тако наш јунак од Врапчета постаје Шампион. У то време је био обичај да се одигравају игранке на којима су момци налазили девојке и обратно. На једној од таквих игранки су се Љуба и Апаш загледали у исту девојку која је била више заинтересована за првог. Столе Апаш је представљен као сујетна личност и ово му је повредило его. Овај, рекли бисмо, безазлени догађај је довео до тренутка који је променио животе породице Сретеновић и зацрнио њихову кућу. Поред догађаја са Столетом и боксерских успеха, говори се и општим темама која су се тицала политике и Голог отока, али и проблемима које је имала цела породица због политичких активности оца Андре и Владимира. Ова двојица бивају ухапшени, а Љуба тражи објашњења од Перишића, полицијског функционера и председника боксерског клуба за који је играо. Стари Перишић му не помаже и осуђује његовог оца и брата на шта Љуба одговара истом мером. Следеће поглавље у Љубином животу је служење војног рока које је одређено на три године због препирке са Перишићем. Током тог војног рока Љуба наставља да се бави боксом. За то време се Душановац променио, родитељи су му остарели, брат је у затвору, а сестра расте у праву девојку. После једног меча Љубу дочекује телеграм у коме му јављају да је Душица умрла. Тада се враћа за Београд где сазнаје да му је сестра била на игранци са које се није вратила. Његова Душица је била силована и после тог догађаја се обесила о свој каиш. Сазнаје да је кривац Столе Апаш, који му је враћао за оно што се много раније одиграло на игранци између њих двојице. Душичина смрт као да је покренула лавину лоших догађаја, мајка се психички разбољева и убрзо умире, очев живот ће се угасити након његове прекоманде. За то време је Љуба наставио са боксом и након неког врмена добија прекоманду и одлази за Ниш. Разлог због ког долази до премештаја је одлука његовог тренера капетана Зорића. Он је одлучио да више неће радити с њим јер је искварен, окрутан боксер који је изгубио племенитост и покушава да победи без обзира на цену.
Љубин непријатељ је проводио своје дане у сурдуличком санаторијуму. Прекомандом се указала прилика да га посети и врати му за оно што је урадио Душици и његовој породици. Дан пре но што се заврши служење рока, Шампион одлази и обрачунава се са Столетом. Убиство доноси смирење, али бол је превелика. На крају, одлучује се да оде из Душановца и остави свој стари живот. Али, Љуба остаје човек који живи за Душановац и човек у ком Душановац живи.
Што се тиче позоришне представе која је настала по угледу на ово дело, она је први пут премијерно изведена 24. маја 2014. године на Великој сцени „Оливера и Раде Марковић” Београдског драмског позоришта. Представу је режирао Бобан Скерлић, сценограф је Кирил Спасески, за костимографију је задужена Татјана Радишић, а музику је компоновао Зоран Ерић. Када је реч о глумачкој постави, Милош Биковић тумачи лик Љубе Сретеновића из млађих дана, а Бранислав Лечић оживљава Љубин лик после 12 година проведених у Шведској, лик оца Андре тумачи Срђан Дедић, мајку Милинку глуми Даница Ристовски, Даниел Сич је брат Влада, Ања Алач сестра Душица. Што се тиче других ликова, Драганчета глуми Миодраг Радоњић, Апаш је Марко Живић. Улоге Старог Перишића и капетана Зорића тумаче Слободан Бода Нинковић и Милан Чучиловић.
Jeзик ове представе, као и језик њеног предлошка, богат је шатровачком лексиком и жаргонизмима који имају за циљ да приближе ликове гледаоцима и прикажу их реално, без трунке „улепшавања” не само њихових живота већ и језика којим се служе.
Ова представа има елементе трагедије, приказује потресну причу младог боксера кога су животне прилике поквариле и „усмрделе” му душу.
Античка трагедија је приказивала херојске легенде и митска предања, оживљавала особе на које треба да се угледамо. Како је пролазило време, дошло је до промена не само на пољу трагедије већ свеукупне књижевности. Данас, овом представом пред собом, видимо једног обичног човека који је ништа бољи, а ни гори од нас самих. Једна од одлика овог драмског жанра коју препознајемо се налази у теми саме драме, она се бави озбиљним стварима које са собом вуку питања етичке и социјалне природе. Етичко је питање да ли је оправдан поступак Љубе Шампиона над Апашом и да ли је он тај који треба да дели правду. Кроз призму друштва и Сретеновића видимо судбину породица тога времена. Можемо пронаћи и такозвану трагичну кривицу, још једну од одлика трагедије, у догађају којим је главни јунак навукао на себе бес Столета Апаша, што се завршило силовањем и самоубиством Душице. Трагична кривица представља поступак, неки догађај који доводи до кобног тренутка. Наравно, овде тај елемент није попут оног из античких трагедија. Преотимањем девојке на игранци, он ставља тачку на судбину своје породице. Љуба је свестан да ће му Апаш вратити, али није сигуран како.
Саставни део трагедије, по Аристотелу, јесте радња за коју је карактеристичан преокрет. У овом делу увиђамо ово, Љуби добро иде у војсци и напредују у боксу, али у тим најбољим тренуцима њему стиже вест о сестриној смрти. Тај догађај покреће лавину и након њега све креће по злу.
У композицији ове представе проналазимо етапе које су карактеристичне за драмска остварења. Увод или експозицију представља говор Љубе Сретеновића, који нам предочава Бранислав Лечић. Кроз његову причу сазнајемо о животу у Шведској и упознајемо се са његовом породицом. Прича се пребацује у прошлост и сазнајемо на који начин је млади Љуба Врапче проводио своје дане на душановачким улицама. Долазимо и до следеће етапе у развоју ове приче. Заплет представља одлука главног јунака да су упусти у боксерске воде и окуша срећу у истом. Овај спорт је на почетку би само то, али касније је постао јасан показатељ да Љуба више није онај стари. Постао је окрутан и желео је само победу, без обзира да ли ће играти прљаво што се види приликом меча у ком на кварно, ударцем у срце, повређује противника. Али, за сада видимо младог и неискусног боксера који тек стиче искуство. На реду је кулминација радње коју проналазимо у Љубином одласку у војску, у којој ће бокс Љубе Шампиона добити ново лице. Као да су догађаји које доживео, како они који су се тицали неправде према оцу и брату, тако и према њему, утицали на кварење Љубине личности и све то бива изражено кроз његово понашање у рингу.
У овој представи радња доживљава обрт Душичиним силовањем и самоубиством. Оно доводи и до расплета који је дат у сцени сусрета Апаша и Сретеновића, која се завршава поразом силоватеља. Као део композиције, понекад се може јавити и епилог који овде представља последњу сцену у којој можемо видети Љубу Сретеновића како одлази из своје земље. Некада Шампион, а сада човек са једном картом која ће га одвести далеко од Душановца, сестриног смеха, пасуља старе Милинке који толико није волео и првих боксерских рукавица. Последња сцена показује главног лика ове приче како на путу у страну земљу пролази кроз све што му се десило. Сећања га преплављују.
Ан Иберсфелд је о позоришту говорио као о парадоксу. То је уметност која може и истовремена и вечна. Да би само позориште било противуречено, такви морају бити елементи који га сачињавају, односно текст и представа. Постоје различити ставови који говоре о односу текст-представа. Једни тврде да је тај однос равноправан, до други пак дају предност представи. Али, у суштини најбитније, као што нам је то изнео Иберсфилд, јесте то да позоришни текст има двојаки живот. Огледа се у томе што претходи представи и прати је у облику гласа који глумци износе.
Битну улогу у процесу комуникације игра и гледалац. Он је тај који бира које информације ће прихватити, а које не. Ово утиче на глумце који могу препознати како гледаоци виде представу и шта им одговара, а шта не. Улога гледаоца, такође, представља један парадокс. Он је тај који ствара представу. Приморан је и да прати причу, али и да у сваком тренутку склапа исту, посматрајући све знакове који су присутни у представи. Исто тако, он се мора унети у представу и удаљити од ње. Брехт је тај који је одбацио пасивност публике и дошао до закључка да је гледалац учесник и одлучујући чинилац.
Постоје извесне разлике које се могу пронаћи приликом упоређивања романа и представе. Један од значајнијих догађаја ког је Врапче био сведок, али и учесник, јесте сцена у шумици у којој се десило групно силовање. У представи је главни јунак изостављен из овог дешавања и о њему чује од својих пријатеља који су то учинили. Поред ове битне разлике, увиђамо и неке ситне, али оне нису значајне и не мењају радњу коју је приказао Михаиловић кроз свој роман. Без обзира на разлике, ова представа је успела да оживи дело које је толико оспоравано кроз време. Једно дело је надживело режиме и партије и попут феникса се поново родила представа која је давне 1969. била скинута са репертоара јер није одговарала државном врху.
На јако живописан начин видимо сцене које смо пре тога могли само да замишљамо читајући. Представа је изузетно урађена, поготово што на сцени можемо видети више догађаја истовремено. Тако и сцену Душичиног силовања, која није описана у роману, видимо током разговора Драганчета и Љубе. Сцену силовања су Марко Живић и Ања Алач изнели на прави начин и показали страхоте које су, нажалост, уобичајне. Најјачи утисак су оставиле трагичне сцене, поред већ поменуте ту су и слике душевног растројства једне жене која је изгубила своју девојчицу, сусрет Апашове мајке и Љубе, Душичина сахрана...
Текст је на прави начин оживљен и сваким покретом и изразом лица смо могли осетити радост, али и патњу. Ово дело држи пажњу без обзира што траје дуже него просечна представа. Прича је тако једноставна, а тако сложена, обојена патњом и прошарана сузама. Остаје жал што нисмо имали прилику да осетимо ту живу енергију из позоришних седишта и уживамо на прави начин. Све у свему, једна јако сирова и динамична прича која никога не може оставити равнодушним.
Марија Тодоровић
Департман за руски језик и књижевност
Уметнички ефекат драме у позоришној представи Кад су цветале тикве
Кад су цветале тикве је најзначајнији и најчитанији роман југословенске историје чији је аутор Драгослав Михаиловић. Самим тим, пошто је књижевни род драма, роман је убрзо био реализован у представу. Цела ова прича је истовремено болна и лепа. Њу на јединствен начин преносе глумци Београдског драмског позоришта, од 24. маја 2014. године када је први пут изведена у овој постави у режији Бобана Скерлића. Наравно, сам чин бољег изгледа представе омогућили су и Кирил Спасески који је заслужан за сценографију, затим, костимограф Татјана Радишић, композитор Зоран Ерић, и Марија Миленковић која је заслужна за сценски покрет, такође, глумци као и сама радња представе.
Осмишљавање сценарија за представу послужио је истоимени роман Драгослава Михаиловића. Једна од најважнијих особености романа Кад су цветале тикве јесте приповедна перспектива из које се приповеда о судбини Љубе Шампиона. Цео текст је уобличен у исповести главног јунака, својим речима он жели да свом саговорнику саопшти причу о свом животу и разлозима који су га приморали да крене у иностранство. Приповедање у првом лицу представља непосредну везу са јунаком и његовом судбином. Уместо да ауторским гласом обавештава, описује, објашњава, књижевник „нестајеˮ и даје свом јунаку могућност да се обраћа читаоцу наглас, стварајући илузију аутентичности.
Роман носи тематски наслов и из њега можемо закључити да је дат неки временски оквир. Иако све изгледа као лагана прича о проблематичном младићу са Душановца, чији се живот у једном тренутку потпуно мења, тематика романа је изузетно сложена. Реч је о двосложној причи, прва је о боксерској каријери младића, праћена успонима, падовима и друштвеним животом, а друга је пропадање његовог живота као и његове саме личности. У роману нема ничег епизодичног, декоративног, напротив, све је веома битно и сваки сегмент дела утиче на остале.
Јунак романа Љуба Сретеновић, одрастао је на Душановцу, а његов свет су чинили пробисвети и мангупи из краја. Овај простор и окружење утицали су на његову судбину и развој. Имао је старијег брата Владимира који је био донекле његов контролор, а имао је и строго породично васпитање. Љуба ипак није израстао у насилника, али је имао сопствене мане. О свему прича отворено и искрено.
У првом делу, он говори о разним догодовштинама, мангупским дружинама, девојкама и уличним тучама. Први велики проблем у његовом животу био је хапшење његовог брата. Током гледања представе могли смо да уочимо да Љуба са једне стране поседује мали страх од свог брата, а са друге стране братство никада није било без љубави, и Љуба свакако постаје разочаран након што његов брат бива ухапшен и кроз дуг период није присутан. Љуба је, такође, имао велико поштовање и према свом оцу, после Владиног хапшења, и његов отац доживљава исто, али на кратак период. Кроз тај период Љуба улази у сукоб са својим тренером и одлучује да напусти „рингˮ и одустане од бокса. Убрзо Љуби стиже позив за војску. Тада је био на добром путу да израсте у одговорног мушкарца, усавршавао се у боксу, добијао награде, стицао пријатеље.
Међутим, док је боравио у војсци, до њега су дошле страшне вести да му је сестра умрла. Сам чин њеног убиства и тог лошег догађаја изазива низ лоших последица. Њихова мајка се после смрти ћерке повукла у себе, а затим упала у тешку депресију и на крају завршила у болници за душевне болеснике. Убрзо је тамо и преминула.
Након смрти супруге, Љубин отац такође пропада, физички и психички и умире готово изненада.
Због свега што је задесило Љубу и уопштено његову породицу он је сав избезумљен, решава да открије прави узрок онога што је несрећу покренуло и покушава да открије ко је силовао његову сестру. Све упућује на то да је кривац Столе Апаш, његов некадашњи пријатељ. Игром случаја, у том тренутку је Столе био у болници у Сурдулици. Али, Љуба одлучује да му се свакако освети. Пронашао је везу и било му је сређено да из војске изађе дан раније, иако ће се водити да и даље служи војни рок. Одлази у Сурдулицу и сукобљава се са Столетом. Туча и сукоб су били детаљно описани, а такође и приказани у представи. Њихова борба није била само туча већ и животни окршај непријатеља. Након тога, Љуба је у својој кући, иако сви сумњају на њега, не постоји доказ да је он то урадио. Посебан тренутак је када код њега долази Столетова мајка Ружа, знајући да је он убица њеног сина, ословљава га са „синеˮ, што је Љуби веома тешко пало. Након тога, Љуба одлучује да Побегне преко границе.
По радњи која се дешава у представи, драмска врста је трагедија. Трагедија је драмско дело са несрећним случајем, па тако и у роману и у представи имамо присутност трагичних догађаја. Начин трагедије који се остварује у представи приказан је кроз лоше догађаје, почевши од хапшења Љубиног брата Владе, смрт његове сестре Душице, смрт мајке и оца.
Двадесет и четири поглавља романа пренесено је у тридесет четири драмске сцене. Драма Кад су цветале тикве колико год да је двојако сведочанство социјално – политичких превирања из недавне прошлости, толико је изнад свега упечатљива и снажна прича о границама људскости и морала.
Композиција драме представљена нам је кроз експозицију тј. уводног дела представе где се кроз прву сцену приказује силовање и иживљавање Столета Апаше над љубавницом Здравка. Такође, представљени су ликови, време и место радње.
Заплет представе је приказан кроз Љубино тренирање бокса.
Кулминација представе је приказана кроз Љубин одлазак у војску, док се већ перипетија одиграва кроз самоубиство Љубине сестре Душице. У вези са тим одиграва се и расплет представе где Љуба жели да се освети због своје сестре и убија Столета.
У представи је на крају присутан епилог који је у знаку тужног резимеа Љубиног живота, дат као нека врста сновиђења.
Приликом гледања представе и читања романа могли смо да уочимо знатне разлике. Првенствено у процесу транспоновања романа у драму, драмска форма је морала да разреши разлике жанровске природе, ширину приповедне нарације са драмском концизношћу, селективношћу и знаковном јасношћу. Синтетичност драме нужно води ка принципу сажимања наративног текста који карактерише процес жанровског преноса. Синтетични драмски израз се нашао пред двоструким стваралачким изазовом, он успоставља извесна значења, али истовремено мора да оствари комуникацију са ликовима и гледаоцима. Такође, хијерархија делова и разлика у распореду наративних сегмената може изазвати различита нијансирања семантике текста, при чему одређени делови приче могу добити више простора и истакнутију позицију у драмском склопу.
Ибесфилд (1978: 11) тврди да је позориште парадоксална уметност, што нам показује да је вечна и да се може непрестано обнављати. Позоришни текст је присутан у представи у облику гласа, има двоструки живот, пре свега предходи представи, а затим и иде уз њу тј. непрестано је прати. С друге стране, позоришни текст се увек може читати као нешто што није зависно од позоришта, као што би се читао роман. Публика утиче на репертоар, ако јој се то допусти. О публици се често чују разна мишљења, нарочитео у позоришним круговима, из схватљивог узрока. Ни у једној уметности није додир између публике и уметничких остварења ближи и непосреднији колико у позоришној уметности. Знамо да је однос публике и представе динамичан, то је чин узајамног разумевања. Дакле, у том динамичном односу, у тој промени стања, рађа се лепота, јер шта је позориште без представе и публике. Неопходност односа позоришне представе и публике јесте услов за рађање лепоте. Предност драмског стваралаштва у односу на друге књижевне родове, или уметности, јесте жива интеракција између уметничког текста и публике. Иако се драма у зависности од рода различито перципирала, иако је доживела низ промена кроз векове, оно што је важно за све драмске врсте јесте неопходност да радња увек напредује. Наравно, мање је радње потребно у веселој комедији, још мање у озбиљној, а скоро нимало у трагедији.
Реализација представе Кад су цветале тикве била нам је доступна на мало другачији начин, без присуства у позоришту, али нам је свакако изазвала утисак као да смо испред бине, а испред нас уметници који реализују исту. У складу са тим, свако је имао своје критичко мишљење о њој. Критичар настоји не само да што потпуније изрази свој доживљај дела већ и да га што уверљивије и ефикасније пренесе на читаоца или гледаоца којем се обраћа. Осим тога, критичар суди на основу свог личног укуса, својих личних етичких начела и својих линих естетских идеала. Критички текстови углавном истражују меру у којој најновија адаптација успева да сачува аутентичну причу, а да је истовремено представи у новом, модернијем духу. Ана Тасић у чланку под називом Свеж дах у позоришту у Политици истиче да је редитељ Михаиловићев текст поставио монументално, реалистички, суптилно додајући есенцијалне поетске зачине. Захваљујући вишезначности Михаиловићевог реалистичког, готово бруталистичког комада, чињенице да он садржи зреле политичке, социјалне, мелодрамске, као и поетске нивое значења, представа Кад су цветале тикве Београдског драмског позоришта је успела да донесе мноштво савремених и актуелних тема (ТАСИЋ: 2014). Савремени критички одјек Михаиловићеве драме и њених адаптација приметно је мањег обима од оног који је дело имао у тренутку појављивања и време првих позоришних поставки. Иако је већина актуелне рецепције усмерена на позоришно извођење драме, свака од тих критика се барем једним својим делом осврће на изворну причу Кад су цветале тикве и значај овог комада за српску књижевност и наше национално позориште.
Извор
Михаиловић, Драгослав, Кад су цветале тикве, Београд: Плато, 2001.
Литература
Здравковић, Милован, Речник основних позоришних појмова, друго попуњено издање, Београд 2007.
Иберсфелд, Ан, Читање позоришта , Београд: Вук Караџић, 1982.
Лешић, Зденко, Теорија књижевности, Београд: Службени гласник, 2008.
Речник књижевних термина, група аутора, Београд: Нолит, 1985.
Тасић, Ана, Свеж дах у позоришту. Политика. http://www.politika.rs/scc/clanak/294367/Svez-dah-u-pozoristu%3E
Миа Џунић
Департман за француски језик и књижевност
Однос драме и позоришта на примеру представе Кад су цветале тикве
Постоји изрека ,,пишчево је дело огледало његове душеˮ тако је и за све друге врсте уметности, само треба познавати језик и поседовати умеће читања. Оно што је наизглед посве транспарентно, у ствари може бити далекоопсежно и недокучиво, а оно наизглед тајанствено, заправо лако читљиво. Мада не бисмо били људи већ роботи кад би на све гледали и размиишљали исто, увек ће постојати разлика мишљења и то како ко засебно гледа на реалност или уопште живи у једној. Зато су ме одувек фасцинирали уметници, јер себи дозволе да живе у другом свету, а својим делима нама остављају у наслеђе да бар на тренутак будемо део таквог и покушамо да, инспирисани њима, нађемо свој.
Драма је један такав уникатан пример света у ком читалац дозволи себи да живи туђ живот, да брине туђе бриге и да по окретању последње странице или да тој целини свој смисао или у себи настани самоћу због неизбежног краја читању. ,,Текст најпре претходи представи, а затим је пратиˮ што нам ближе објашњава и надовезује се на чињеницу да је драмски текст намењен извођењу на позоришној сцени, радију или филму, али то опет не умањује њену вредност као тексту који се може читати и разумети без њеног визуелног отелотворења у виду представе. Драмски је текст по структури својој стваран за такав вид употребе, да приближи читаоцу своју намену и сврху постојања, а да обичном гледаоцу који се без претходног читања упустио у гледање представе која је упрошћен и сажет вид текста те исте драме, отвори очи и пробуди жељу за дубљим разумевањем. И тако гледано закључујем да је позориште један вид рекламе и промовисања књижевности и њене праксе, као и промовисање великог значаја читања који свакако проширује наш ум бољим погледима и обогаћује нас средствима изражавања. Однос драме и позоришта врло је деликатна ствар, али бићу можда пристрасна и рећи да сам представе увек некако доживљавала као копије оригинала тј. драмског текста, које никада у потпуности не могу на гледаоца оставити такав утисак и дочарати слику као што ради писац у свом делу.
Уметност мораш да осећаш да би је разумео. Мораш је доживети целим телом и схватити значај уметника и његовог дела, јер је фасцинанантна и непојмљива доза стабилности коју уметник мора да поседује како би сабрао своја осећања и мисли, а потом их унео и обликовао у своје дело. Велики је задатак и одговорност једног редитеља да на најбољи могући начин дочара пишчеву поруку онако како је писац оригинално замислио, јер један не може ући у ум другог и сваки човек има различито тумачење истог дела, то је оно што нас издваја и карактерише као јединствена бића. Али се Бобан Скерлић упустио у тако нешто и очарао нас својим редитељским умећем као што се може видети из приложеног у представи ,,Кад су цветале тиквеˮ насталој од истоимене драме Драгослава Михаиловића, заједно са тимом који, поред глумаца, неизоставно укључује и сценографа, костимографа, композитора и много других који су само уз помоћ синергије, координације, потпуне емпатије и способности поистовећивања са пишчевим осећањима у тренутку писања ове драме, успели да нама пренесу ту тежину реалности и боли коју ова прича носи.
Али осврнимо се мало на сам концепт и јединственост драме у односу на друге књижевне врсте. Осим што драму издавајамо као врсту књижевности чија је главна намена њено извођење у виду представе и осталог, такође је разликујемо и по структури која је врло специфична и увек препознатљива. Сваки текст у самој његовој стуктури чини прича тј. радња коју прате ликови или боље речено актери који кроз дијалоге и уз помоћ наратора који у причи приближава слику, описује ликове и околину, развијају ток приче. То је приметно разликује од прозе која је по свему судећи далеко слободније природе, јер је етапе и дијалози не везују у структуралном смислу у толикој мери као у случају драме; и од поезије која својом мелодичношћу, краткоћом и структуром у виду стихова и ритмичности нема сличности са драмом сем кад се у неким њеним деловима јави неки вид дијалога који се очито тумачи као драмски елемент.
Као што сам напоменула, како би се један драмски текст претворио у представу потребно је много напора и синергије међу различитим улогама и функцијама људи који учествују у реализацији једне. Свесни смо да је режијски текст посредник између књижевног и позорошиног текста те и да он попуњава празнине. С друге стране, одлика позоришног писања је да оно никад није субјективно као и да је позоришни текст сачињен од два елемента која упркос различитости живе у коегзистенцији. Та два кључна елемента препознајемо као дидаскалије које одговарају на питање ко и где и помоћу којих писац диктира само одвијање радње, и као дијалог који преводимо као разговор између ликова или пак монолог као говор једног лика. Не смемо заборавити да изражајно средство драме није само језик, већ и све оно што стоји на располагању глумцу и тада се окрећемо ставу Жоржа Мунена да позоришну чињеницу чини однос између двеју скупина знакова - вербалних и невербалних.
,,Кад су цветале тиквеˮ је драма у ужем смислу, а то нам говори чињеница да су овим текстом прожети како елементи трагедије, тако и елементи комедије. Текст је писан разумљивим, народним језиком и не можемо приметити прожимање комплексних књижевних термина, јер је у причи ипак приказан свакодневни живот једног младића са Душановца званог Љуба Врапче који живи наизглед сасвим обичан живот у сасвим обичној породици трпећи неправду и мучно ограничење слободе говора у тоталитарном режиму тадашње Југославије. У овој драми у којој се изражавају мисли, осећања и дилеме савременог човека, Драгослав Михаиловић нам покушава дочарати обичног младића, којег тумачи Милош Биковић, у тежњи за својим местом под небом у свету где нема правде, шампионом у боксу који је изласцима, мангупаријама и спортом бежао од сурове реалности и запечаћене судбине. Као средње дете, Љуба је уживао привилегије тога да је лишен одговорности наслеђа породичног имена и обавезе настављања лозе како то обично бива у патриотским обичајима нашег народа и живео је безбрижним животом младића који ужива пажњу девојака због својих успеха у боксу и тиме свом брату Влади препустио да са оцем брине о породичним пословима и свему ономе о чему већ одрасли воде бригу. Свакога у неком моменту живота сачека горко буђење, али се Љуба није надао да ће га у младости која увелико пуца од цветања сачекати самоубиство његове сестре, жртве силовања, а потом и смрт мајке и оца и то све у одсуству његовог брата, још једне жртве тадашњег политички строгог режима. По завршетку одслужења војног рока и боксерске каријере, Љуба сврху свог постојања сагледава у освети тј. окончавању живота Столета Апаша којег тумачи Марко Живић, а разлог је гнусан злочин силовања младе и невине Душице у чијој је улози Ања Алач, чин за који Љуба верује да је почетак трагедије која је задесила његову породицу. Наравно, након што је одбранио част своје сестре усмртивши Столета, Љуба схвата насталу тежину самоће и да му то не може вратити породицу из мртвих и одлучује се да напусти земљу, јурећи у Шведску где му чак и брижна жена, син који није његов, туђи људи и окружење никада не могу попунити празнину насталу због дома који је изгубио и какав можда више никад неће имати.
,,Уметност редитеља и глумца огледа се у издвајању онога што не треба да се чује'' с тим речено вратићу се на оно што сам на почетку рекла да ми представа никада не може пружити потпуни осећај као што то књига може без обзира на покушај да се текст што боље изрази и дочара кроз представу, но чињеница је да редитељ,са јасним циљем реализације изведбе, уобличава и распоређује делове књиге не би ли их што боље сместио у временски ограничену представу. За резултат примећујемо разлике између књиге и представе које су у овом случају прва сцена којом је започето извођење, а то ће бити сексуално злостављање проститутке од стране клинаца под вођством Столета Апаша, што је у књизи представљено у другом поглављу и у чину силовања је, за разлику од представе, био присутан и Љуба, док се у књизи првим поглављем почиње такорећи крајем тј. Љубиним животом у садашњости, након свих дешавања у причи, где нам објашњава као наратор, по мало убеђујући нас, а и себе да је сасвим задовољан својим животом у Шведској са својом женом Инге и њеним сином , међу странцима, без иког свог, сам међу људима видно жудећи за домовином упркос томе што му је пружила само патњу. Видне су разлике и у самом извођењу дијалога, где видимо колико је текст измењен и прилагођен савременој публици и у сврху ефикасније изведбе, без да се притом не оскрнави сам контекст и значење изворно потекло из оригиналног текста. Представа је превод књижевног текста и као сваки превод не може нам пружити истоветно значење, али га свакако може приближити до тачке идентичности док нам визуелизацијом, музиком и сценским ефектима, пратећи глумце дочарава и оживљава оно што првобитно беше неопипљиво.
Јако је чудан осећај гледати представу која стицајем околности бива пресељена са врло стварних седишта и дрвених дасака позорнице позоришта на хладну и усамљену платформу интернета. Немати осећај других живих бића поред себе која деле твоју љубав према уметности и позоришту и који са подједнаком енергијом и духом доживљаја посматрају исто што и ти док делите исти ваздух са глумцима, у тишини посматрајући и ослушкујући ехо театралних повика и гласова глумаца што се прожимају салом, је посве трагично, али нажалост нужда у тренутку у ком данашњи свет живи и функционише. Српску кинематографију, драматургију и уопште књижевност сам увек доживљавала као сурово трагичну реалност у којој смо, по речима и делима наших уметника, принуђени да живимо са спознајом тока и завршетака сопствених унапред записаних живота. Драма „Кад су цветале тиквеˮ се уклапа у ову патерну и само још више поткрепљује мој став и, мада не могу да не поменем тачност и прецизност, као и видно уложен труд и рад у реализацији представе, књига ће ми увек бити прва станица и највернији приказ пишчевих мисли који најбоље одговара на вечито питање ,,шта је писац хтео рећи?ˮ. Глумци ове представе су свакако индивидуе које су, вођене овим брилијантним редитељем, на највернији могући начин покушали да бар на интервал трајања саме представе, живе животе својих ликова и својом глумом покушају да нас, гледаоце, убеде да је ликовима овако изврсне драме могуће дати срце које куца и тело од крви и меса и то је оно што се никада не сме занемарити, то је значај који се увек мора јасно видети кад тумачимо однос између драме и позоришта.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
