Др Хрвоје Јурић је редовни професор на Одсеку за филозофију Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу где предаје етику и биоетику. Главни је секретар Знанственог центра изврсности за интегративну биоетику, те водитељ знанствено-истраживачког одбора за биоетику, политику и економију, као и водитељ знанствено-истраживачког одбора за родну перспективу у интегративној биоетици. Примарно поље његовог интересовања чине практичка филозофија, биоетика и политика, али се такође бави и филозофијом технике, филозофијом природе, филозофијом медија, филозофском херменеутиком, феминистичком и родном теоријом као и социјално-политичком проблематиком.
***
Пандемија корона вируса COVID-19 тренутно је погодила 199 држава и територија. Многе државе се боре да ,,спљоште криву” епидемије како здравствени систем не би дошао до колапса и како би свако могао да добије здравствену помоћ која му је потребна. Међутим, извесно је да ће у неким државама доћи до тога да број пацијената којима је потребна интензивна нега премашује тренутне капацитете, те долазимо до питања како поступити у таквој ситуацији?
Проблем који наводите није више ствар предвиђања и стрепње. То се већ догађа, а може се очекивати да ће се убудуће све чешће и на све више мјеста догађати. Ако се већ сада у Швицарској, богатој земљи с уређеним здравственим системом, дискутира о томе – а у Neue Zürcher Zeitungu читао сам већ неколико чланака на ту тему – онда је ситуација заиста озбиљна. Али оно што разликује Швицарску не само од „дивљег Балкана“ него и од еуропскоунијских земаља попут Италије и Шпањолске, које имају „климаве“ здравствене системе, јест то што се у Швицарској озбиљно и на вријеме расправља о томе. То можда неће спријечити појаву таквих проблема, али ће их засигурно одгодити и ублажити њихове негативне посљедице, јер ће и лијечници и други здравствени радници, и јавноздравствени систем, скупа са својом управљачком и етичком инфраструктуром, и политичке структуре, и грађани, бити спремнији за суочавање са проблемима, те ће одлуке, чак и када су вођене „логиком мањег зла“, бити квалитетније. Сматрам да није толико проблем у томе што се понекад и понегдје, у изванредним ситуацијама, мора вршити тријажа и одлучивати о приоритетима у пружању медицинских услуга. У биоетичким дискусијама о томе се интензивно расправља, те су се кристализирали неки принципи и смјернице. Проблем је, с једне стране, ако се, због ограничених ресурса, почне вршити априорна сегрегација унутар популације, од које зависи и пружање здравствених услуга које су свачије право, тако да цијеле групе буду сврстане у категорију „неприоритетних“, „неисплативих“ или „мање вриједних“. Знамо да и у нормалним околностима математика, статистика и економија често надвладавају медицину и етику кад је ријеч о здравственим питањима. С друге стране, проблем је ако одлуке које се тичу дјеловања у изванредним ситуацијама постану принципом и у уобичајеним околностима, дакле, ако продру по цијелој вертикали и хоризонтали здравственог система и друштва. То се тиче како јавноздравствених мјера које се тренутно проводе, тако и других мјера проглашених од стране власти у већини земаља, у чију оправданост сумњам.
Здравствени радници су тренутно у првим редовима борбе против пандемије. Сматра се да они имају дужност према позиву који су одабрали, пацијенту и друштву да увек обављају свој посао. Да ли здравствени радници и у ванредним и високоризичним околностима, као што је пандемија, имају незаобилазну дужност да обављају свој посао или могу да одбију да ставе свој живот и живот својих ближњих у опасност тиме што неће лечити пацијенте?
И медицинска деонтологија, и етика и биоетика, али и логика, сугерирају нам да здравствени радници немају право да, из било којих разлога, одбију извршавати оне поступке који су медицински, етички и правно овјерени, те „иду у рок службе“. Појачани ризик оболијевања од заразних болести у ситуацијама као што је ова данашња требао је бити урачунат у одлуку о избору професије, као што је требао бити урачунат и свјетоназорски базиран отпор према одређеним процедурама као што су умјетна оплодња или абортус. Зато сам против права на приговор савјести у медицини, о чему се, барем у Хрватској, у посљедњих пар година зајапурено полемизира, углавном везано за репродуктивну медицину и гинекологију. Особа којој савјест не допушта да носи оружје и користи насилне методе, или особа која се теже носи са стресом, неће се одлучити за војну или полицијску каријеру. Особа која из моралних разлога одбија искориштавати, мучити и убијати не-људске животиње, или особа која има спонтану негативну реакцију на крв, неће учити месарски занат. Можда су примјери сувише карикатурални, а мој став сувише тврд, али хтио сам нагласити да је професија здравствених радника по дефиницији високоризична и високостресна, па се за њу не требају одлучивати они који се не могу носити с одговарајућим изазовима. Мислим да не морам посебно истицати да због тога веома цијеним здравствене професије и појединце који се тиме баве.
Сведоци смо да услед пандемије људи широм света масовно одлазе у продавнице и праве велике залихе хране и основних средстава за хигијену што је довело до њихове несташице. Да ли је оправдано такво понашање?
Није оправдано, али је разумљиво. Схватљиво је, али није прихватљиво. Међутим, појединце који су се тако понашали сматрам тек дјеломично одговорнима за то, јер су били ограничено урачунљиви. Наиме, политичко-медијски притисак био је ужасан, панику се потицало како би се људе натјерало у изолацију и дисциплинирало, па је то имало и нежељених, иако сасвим логичних посљедица као што је ова коју сте споменули.
Уколико неко одлучи да је превише ризично одлазити једном недељно до продавнице и купити храну која му је потребна, да ли би било оправдано наручити храну преко интернета?
Наравно да је оправдано, под претпоставком да тај сервис нуди своје услуге мислећи на добробит и муштерија и запосленика. Али проблематичним ми се чине особе које се, ако су покретне и здраве, не усуде ни једном недјељно отићи у продаваоницу. То је несумњиво с ону страну опреза и у сфери параноје. Опћенито сматрам да је брига о психичком здрављу и емоционалној стабилности подједнако важна као и чување живе главе и тјелесног здравља. А све наведено је немогуће раздвојити и третирати засебно.
У Кини се појавила апликација која помаже у борби против ширења вируса тиме што вам доставља информације о локацији људи који су заражени вирусом или који су били у контакту са зараженима и на тај начин вам говори где можете безбедно да се крећете. The Telegraph је 17. 03. објавио да Британија такође креће са прављењем сличне апликације. Да ли треба да будемо опрезни када развијамо оваква техничка помагала која користе податке о нашем приватном животу и шта оваква техничка помагала доносе, а шта одузимају нашим животима у 21. веку?
Свакако требамо бити опрезни. Штовише, због технолошко-политичких манипулација које долазе под паролом старања о животу и здрављу требамо бити забринути исто као због угрожености живота и здравља, а можда још и више, јер да су болести опасне то знају сви, али да су информацијско-комуникацијске технологије опасне то, изгледа, није свима јасно. Више пута сам ових дана препоручивао онима који читају књиге да прочитају, ако већ нису, књигу „Надзор и казна: рађање затвора“ Мишела Фукоа, објављену давне 1975. године, јер Фуко добро описује механизме ограничавања слобода и права, контролирања, дисциплинирања и санкционирања, који су итекако унапријеђени захваљујући модерним технологијама, а посве су огољени захваљујући актуалној ситуацији. Држава и приватне компаније већ одавно користе такозване друштвене мреже за прикупљање података и праћење у сврху остваривања тоталне моћи над људским животима и међуљудским везама, али сада се то почиње чинити сасвим експлицитно. Држава и капитализам не могу другачије, надзирање и кажњавање је, такорећи, уписано у њихову суштину, па ме зато више брине то што међу грађанима нема готово никаквог отпора. Најстрашнија је та тупа сугласност са поробљавањем која се у еуфоричним ситуацијама, као што је ова пандемијска, понекад претвара и у радосну предају.
У Хрватској су уведене велике мере како би се смањило ширење вируса. Раде само неке продавнице хране и апотеке. У Србији се отишло корак даље те је уведен полицијски час у трајању од 17:00 до 05:00, а власницима паса је дозвољено да прошетају кућне љубимце у периоду између 20:00 и 21:00. Међутим, председник Србије је најавио да ће се грађанима и грађанкама укинути могућност да у то време изводе своје љубимце у шетњу. Како и у којој мери пандемија утиче на не-људске животиње?
Предсједник можда може забранити излазак из станова псима и њиховим ближњим људима, али не може им забранити да имају потребе. То значи да његова моћ над животом није апсолутна, а све док није апсолутна и ако дјелује репресивно на животне потребе, препознават ће се као насиље, колико год се он трудио да то прикаже као брижност строгог, али праведног оца. Али нисте ме, заправо, питали о предсједнику, него о не-људским животињама. Сигурно је да се посљедице овог пандемијског режима живота одражавају и на животиње које називамо кућним љубимцима, али би било важно и да се запитамо о повезаности рецентне пандемије и не-људских животиња на једном другом нивоу: не у погледу посљедица, него у погледу узрока пандемије. Наиме, у једном недавно објављеном чланку , аустралско-амерички филозоф Питер Сингер и италијанска филозофкиња Паола Kавалијери упозорили су на то да врло мало људи уопће спомиње, а још мање озбиљно разматра узроке епидемије, те су констатирали: „И епидемија САРС-а 2003. и актуална епидемија настале су на кинеским 'мокрим тржницама' – тржницама на отвореном, гдје се животиње купује живе и онда их се на лицу мјеста коље за купце. До касног децембра 2019. сви који су били заражени вирусом били су на неки начин повезани с вуханском тржницом Хуанан.“ Анализирајући проблем и у ужем и у ширем контексту, ови аутори, свјесни економских и културних посљедица свога закључка, кажу: „Тржнице на којима се продају и кољу живе животиње треба забранити не само у Кини него у цијелом свијету.“ Тај је захтјев свакако много блажи од захтјева које ови аутори иначе истичу, а усмјерени су на потпуно укидање свих облика искориштавања, мучења и убијања животиња те на генералну промјену људскога става према њима. Но, сигурно је да су са овим својим текстом Сингер и Kавалијери освијетлили једну тему о којој би се, колико год нас медијски притисак усмјеравао у другим правцима, требало размишљати кад се размишља о овој и другим епидемијама, а то су, најшире речено, еколошки узроци настанка и развоја епидемија. У том смислу, америчка знанствена новинарка Соња Шах луцидно каже: „Нема никакве тајне око животињског извора пандемија. То није неки љускавац или шишмиш. То су популације топлокрвних примата: прави животињски извор смо – ми.“
Ден Патрик, заменик гувернера Тексаса, гостовао је на Фокс телевизији и позвао све старије грађане и грађанке Америке да се жртвују како би америчка економија преживела. Да ли је господин Патрик у праву, да ли је економија вреднија од живота најстаријих Американаца и Американки?
Провјерио сам и видио да се Ден Патрик није шалио – рекао је то сасвим озбиљно. Замислимо да се већина старијих грађана и грађанки Сједињених Држава заиста добровољно жртвује на начин на који је то замислио Патрик, који је и сам седамдесетогодишњак, али да то ипак не доведе до жељених резултата. Хоће ли преостала мањина старијих грађана и грађанки онда бити насилно жртвована? А ако ни то не доведе до жељених резултата, тко је сљедећи на реду за жртвовање – бескућници или мексички имигранти? Одговор зависи и од тога што све подразумијева то жртвовање. Јер ако се ради о кориштењу и некориштењу здравствених услуга, милиони Американаца се ни не могу жртвовати јер немају здравствено осигурање. Истина је заправо то да Сједињене Америчке Државе већ жртвују своје грађане и грађанке, примарно оне најсиромашније и најугроженије, за напредак економије, односно крупног капитала који је до непрепознатљивости стопљен са државом. Патрик говори о томе да би за дјецу и унуке требало сачувати „ону Америку коју цијела Америка воли“. Лицемјерна је та љубав у доба коронавируса. И чини ми се да се ту ради о оној љубави за коју кажу да од ње кости пуцају.
На интернету се појавила слика на којој један Италијан скида заставу Европске уније и уместо ње качи заставу Народне Републике Кине као реакцију на мере које је Европска унија предузела у борби против пандемије. Тренутна ситуација је показала слабост здравствених система неолиберално-капиталистичких држава (веома велики број Американаца је остао без посла, што значи да је велики број њих изгубило и здравствено осигурање), а такође и слабост самог неолибералног капитализма. Да ли ће неолиберални капитализам преживети пандемију или можемо очекивати да ће доћи до радикалних економско-политичких промена на светском плану?
Ситуација настала због коронавируса избацила је на површину многе прикривене девијације здравствених, економских и политичких система у доба неолибералног капитализма. Али не бих баш говорио о „слабостима“, а поготово не о егзистенцијалној угрожености капиталистичког система. Не треба стрепити над судбином капитализма, него као и увијек треба стрепити пред капитализмом. Данас су најугроженији они који су и иначе угрожени од стране капитализма. Углавном слабо плаћене, а максимално експлоатиране и у несигурности држане раднике данас послодавци без најаве отпуштају, како би на минимум свели штету у пословном смислу. У Хрватској је само у посљедњих седам дана без посла остало скоро 5500 радника и радница, што значи да је екстремно угрожено хиљаде обитељи. А криза, изгледа, није још ни на врхунцу, а камоли на крају. На микроплану – али и ту треба размишљати у глобалној перспективи – изгледан је помор малих приватних фирми, обитељских господарстава и радничких кооператива, што неће угрозити тржиште и капитал, ни глобално ни локално, јер ће се тиме само рашчистити терен за оне велике, међу којима се они највећи у пољопривреди и производњи хране, фармацеутској и здравственој индустрији, енергетици, те информацијско-комуникацијске технологијама и услугама, а то су дјелатности које просперирају и у доба криза као што је ова данашња. Укратко, капитализам ће преживјети пандемију коронавируса јер је капитализам супервирус у константној пандемији. Можда ће се донекле трансформирати, али опет на своју корист. Много извјесније је да ће из ове кризе изаћи још снажнији него да ће пропасти, посебно ако узмемо у обзир то да ће државе засигурно још више усмјеравати јавна средства у приватни сектор, као и током глобалне финанцијске кризе прије десетак година.
Живимо у дубоко подељеном свету. У свету у коме су лидери најмоћнијих земаља људи попут Доналда Трампа, Бориса Џонсона или Владимира Путина, људи чије политичке изјаве одишу расизмом, сексизмом, хомофобијом, ксенофобијом. Живимо у свету у коме се границе затварају и граде зидови. Да ли тренутна пандемија, која нас је подсетила колико солидарност уистину значи, може довести до неких промена, пре свега промена свести људи, који су бомбардовани поделама?
Ја не губим наду да ће се то једном догодити, али не вјерујем да ће данашње генерације то доживјети. Краткорочно сам песимист, али сам дугорочно оптимист. Слажем се с онима који кажу да нам мора постати још мало горе да би се догодиле значајније промјене и да би нам свима постало много боље. Међутим, не мислим да требамо сједити скрштених руку, јадиковати због окрутности данашње економије и политике, те чекати неки „револуционарни момент“ кад ће се преко ноћи све промијенити и наступити „рај на земљи“. Промјене које су усмјерене против овог нехуманог система могу се догађати већ сада. И догађају се. Постоји густа мрежа појединаца и заједница диљем свијета, која свакодневно потврђује ону паролу „другачији свијет је могућ“. Посебно у кризним ситуацијама видимо да нису посве нестале људске способности које су потребне за изградњу хуманог глобалног друштва које би се другачије односило и према не-људским бићима и природи, али систем их прилично успјешно уништава или апсорбира на своју корист. Сасвим је разумљиво да несагледива моћ владајућег економско-политичког система, омогућена технознаношћу и ојачана масмедијима, изазива резигнацију чак и код оних који су освијестили потребу за радикалним промјенама. Већина је, ипак, фасцинирана том моћи система, у смислу да систем људе испуњава страхопоштовањем или чак чистим страхом, на што се реагира вањском послушношћу, али потискивање незадовољства води у депресију и очај. Будући да систем уништава не само појединце, него и заједнице и заједништво, те друштво и друштвеност, важно је на све начине радити на индивидуалним самопромјенама, његовати нехијерахијске и нерепресивне међуљудске односе и градити исте такве локалне заједнице. Ова пандемиолошка криза прилика је да се подсјетимо на те задаће, као и на принципе и вриједности које им стоје у подлози.
(Разговор водио Ђурица Стојановић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
