„У КЊИЖЕВНОСТИ, СВАКИ ЈУНАК ЗАСЛУЖИ СВОЈЕ МЕСТО”: разговор са Бранком Стевановићем и Стефаном Митићем Тићмијем, савременим писцима за децу и одрасле
Током једне дечје књижевне колоније у малом месту на југу Србије, на тренутак смо одвојили Бранка и Стефана од својих насмејаних читалаца како бисмо разговарали о магији њихових књига. Умало да се разговор учини сувишним јер смо у сусрету ових писаца са читаоцима и сами доживели ту магију и „ефекат стаклене маште”, како би рекао Стефан Митић Тићми. Њихови читаоци, мотивисани енергијом и креативношћу писаца наставили су да „пишу – експериментишу”, а писци су узели улогу саговорника који ће, захваљујући искуству честих путовања маштом у возу речи крцатом раздраганих путника, истаћи вредност ниске књига и њених бисера: знања, инспирације, бескраја...
1. Говорећи Стефановој књизи Капут од маховине, Бранко Стевановић је истакао да она може помоћи свима да „одреде стране света у себи и око себе, пре него што се вину високо у крошњу и из ње осмотре фигуре са друге стране планине Ума.” Када и како сте почели да верујете у ову моћ књига?
Бранко Стевановић: Рекао бих да нам је способност веровања у моћ речи, па тако и оних обликованих у књиге, урођена. Речи, написане и ненаписане, изговорене наглас или у себи, повезују мисли и дела, као небо и земљу. Приче и књиге са којима се сретнемо и спријатељимо у детињству остварују се кроз нас, одређујући наш однос према праведности.
Стефан Митић: Чувао сам доброг духа од пластике, свог Каспера, у дну регала, када сам био мали. Давао му воду и храну. Био је мој анђео чувар, тако сам мислио. А онда се Каспер, из тог дома од храстовине, уметафорио, преселио међу корице, завукао се међу речи. Сада је мелез. У њему чучи моћ књиге. И изнова ме осваја, одвајкада, прерушен.
2. Ваша дела и разговори откривају поетичку сличност: писање је велики експеримент за који су потребни енергија и креативност. Где је извор ових „састојака” и сапутника писања? Шта вас инспирише?
Бранко Стевановић: Откривајући, у улози учесника, постепено свет око себе, писац најпре експериментише уоченим појавама у окружењу, потом их пребаци у себе и постаје сам свој експеримент, пре но што се пресели на папир, међу корице. Порив за уметничко испољавање потиче од радозналости и зачуђености, а продужава се потребом за комуникацијом, забавом и иновацијом. Стваралачку енергију ослобађа осећајност прикључена на лични унутрашњи термостат, при чему креативност има два лица: луцкасто и луцидно.
Стефан Митић: Чула наоштрeна као српови и тек покоји неспокој, ишчашење. Некад у мирису осване неко сећање па подстакне поетски игроказ, некад те просута вода по столу у кафићу пошаље узводопадно. Те осетиш ово, не приметиш оно. А онда уследи тренутак повезивања, чувања под косом, у нотесу, а онда одстоји, маринира се и на крају буде или не буде ваљана литература, како-кад.
3. Пишете о „малим стварима које чине живот” (Бранко), путевима раста и гранања ка плаветнилу, „тежини празног кофера” (Стефан)... Ваши јунаци верују да је пут до звезда посут поезијом, препун авантура, али на том путу треба „мислити својом главом ван свих наметнутих стереотипа”. Како су ваши јунаци постали будни и смели?
Бранко Стевановић: Испада да што више гњавимо и преиспитујемо себе у потаји то нам јунаци бивају сигурнији пред читаоцима, па и онда када је јунак писац сам. Ствараоци и јунаци поезије и прозе за младе ваља да су непосредни и особени, каткад привидно неспретни а у суштини бескрајно смели и упорни. Мене су томе поучиле бајке. Пут до звезда је заиста саздан од истог материјала као и поезија, с разлогом пун опасног трња и заносних цветова.
Стефан Митић: У животу, уопште, као и свако други, покушавам да избегнем замке, а у књижевности је супротна ствар: гледам да своје јунака узамким, да их ставим у неснађеност а да онда, заједно, тражимо излаз, путинку, да изавантуришемо до решења и то мозгање над хартијом је диван чин. Наши јунаци су некада смели јер ми нисмо смели.
4. Често непосредно разговарате са својим читаоцима током фестивала, радионица и других видова креативне размене стихова и реченица. Шта вам читаоци поручују? Колико ви „порастете” током тих сусрета?
Бранко Стевановић: Порастемо, како је то мудро дефинисао велики ерудита Раша Попов, до нивоа детета. Што смо више у форми, то будемо млађи и утолико нам буде занимљивије. Илустрације ради, једанпут ме je један предшколац питао који број ципела је носио Марко Краљевић. Одговорио сам: „Па, највећи!” Саговорник се детиње мудро сагласио: „А, па наравно!”
Стефан Митић: Радим на детињи погон, њихова енергија моје је гориво. Волим да сам у контакту са својим читаоцима, како на књижевним сусретима на којима се трудим да увек буде другачије организовано, те лутке, те кугле, те видео – бим бум беп триф траф труф, тако и у препискама преко друштвених мрежа. Порастем, много више од својих 191 цм висине, постанем хулкаст, од лепог.
5. Читајући о вашем детињству сазнајемо да сте често били главни јунаци било школских представа, попут Бранка у „Болеснику на три спрата”, било разних хуманих акција (оснивања бесплатне библиотеке, превод песама на знаковни језик и сл.). И сами читаоци вас сматрају јунацима који успевају да их приволе књизи, што је у данашње време прави подвиг. Кога ви сматрате јунаком књижевности и како ви одређујете јунака у данашњем времену?
Бранко Стевановић: У књижевности, сваки јунак заслужи своје место. Истински велики, неопходни јунаци у последње време су посвећени читаоци и млади ствараоци, у садејству са квалитетним просветним радницима и марљивим библиотекарима, али су јунаци и сви други којима је до њих стало. Заједно они чине бастион људскости и уљудности. Није то лако.
Стефан Митић: Један од мојих омиљених јунака је Момо из књиге „Господин Ибрахим и цветови из Курана. А у данашњем времену јунак је свако онај ко је на страни стварања, а не деструкције. Лако вазу да искршиш, ај гу направи.
6. За крај разговора, „Е, баш то!”[1] поручујемо онима на којима свет остаје:
Бранко Стевановић: Е БАШ ТО ЈЕ, рекао би Коларов, И КЛАСИКА И ЏЕЗ. Томе нека они на којима свет о(п)стаје придодају свежа, сопствена чуда.
Стефан Митић: СИНКО НЕШКО ТВОЈЕ ЈЕ БУНАРИ ДА КОПАШ КУЈ ЋЕ ИЗ ТИЈА БУНАРИ ВОДУ ДА ПИЈЕ ТОЈ ТВОЈА БРИГА НЕЈЕ, запис баба Милевин.
Разговор je вођен током Друге дечје књижевне колоније у Народној библиотеци „Рака Драинац” у Блацу.
[1]Наслов књиге изабране савремене поезије за децу коју су приредили Бранко Стевановић и Игор Коларов.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.