Књижевност и корона: Kaко сам читала Камијеву „Кугу“ у доба короне?

Куга у доба короне – чини се нит бољег тренутка, нит погоднијег дела за читање. Ако сам Камијеву Кугу почела да читам са жаром с којим иначе приступам каквом класику светске књижевности, то усхићење је расло са сваком прочитаном страницом јер ме је књига полако увлачила у свет где се фикција на невероватан начин преплиће са стварношћу, где чак делује да је стварност неодољива репродукција слике са романескног платна, где наратив скоро до детаља преноси туробну реалност са којом су људи тренутно суочени. Први пут сам загвирила иза корица овог дела на почетку ове године, онда када је епидемија још увек била у стадијуму захуктавања, али када се већ с правом могло претпоставити да ће добити светске размере и прерасти у озбиљну кризу. Морам признати да сам овом делу скоро одмах приписала пророчка својства – толико ме је приказ друштва, понашања власти и излагање различитих профила људи затворених у граду Орану запањио својим веродостојним описом, било је као да слушам о збивањима из своје најближе свакодневице. С нарочитом пажњом сам окретала странице романа, чак помало с важношћу некога коме се поверава битна тајна, анализирала догађаје, постављала паралеле, чудила се при свакој пронађеној аналогији и дивила се проницљивости писца да преко једне измишљене приче готово до танчина опише све што ће време заиста и показати истинитим.

Иако сам знала да Куга у свом симболичном и пренесеном значењу заправо представља политичко-историјску метафору која оживљава контекст Другог светског рата, својеврсни алегоријски приказ нацистичког режима и борбе против окупације, кугу као пропагацију својеврсне идеолошке болести друштва која је харала средином прошлог века и однела толико живота, али и метафизичку метафору и позив на побуну против сваке врсте зла на земљи, сматрам да читање овог ремек-дела посебно у данашње време доживљава свој пун потенцијал. Када нам оваква прича западне у шаке баш у нестабилно доба када све наговештава да ће се истоветни сценарио догодити и нама, некако се онај пренесени смисао повлачи пред конкретним и ми не можемо а да се не запитамо: Да ли је можда Ками пред собом имао визију света 2020. године и преточио је у роман објављен 1947? Утолико ми је читање било узбудљивије и представљало једну праву авантуру доживљену кроз перспективу конкретне фабуле.

А кад смо већ код фабуле... Затварање града, пустош на улицама, један општи мук, одсеченост од пријатеља, ограничење кретања, полицијски час и чувени cordon sanitaire који се већ затвара око града Орана. Или беше Вухана? Идемо даље. Грчевито ишчекивање најновијих вести, дневни извештаји о броју заражених, преминулих, критичних случајева, недостатак лекова, испуњен капацитет болница, изградња посебних центара за оболеле, власт која контролише информације за ширу јавност, повишене цене робе која нам је најнеопходнија. Јесмо ли и даље у роману, где смо? Сународници полако губе своје докторе, власти шаљу позив у помоћ, а ено већ је почео и најгори сценарио – покопавање преминулих у масовне гробнице. Њихови ближњи немају чак ни прилику за последњи поздрав. Колико паралела, зар не?

А и сваки од ликова је носилац одређеног става према апсурду. Пошто је најбитнија она поука која остане у нама и након што затворимо књигу, рећи ћу оно најбитније што сам научила од сваког лика. Доктор Рије научио ме је да чак и у ситуацијама наизглед безнадежним треба остати присутан духом, не посустати, издићи се над властитом судбином, веровати у немогуће и у Добро; отац Панлу показао ми је да постоје ситуације у животу које могу пољуљати и најокорелије ставове и најтврђа убеђења, немојмо затварати врата животу; захваљујући Котару стекла сам још већу одбојност према профитерима рата и друштвених криза (о, како је све то данас присутно!); добри Гран ми је пак био посебно симпатичан и смешан у својој тако наивно тврдоглавој одлуци да напише роман и својим вазда јаловим покушајима да се помакне даље од прве реченице, толико је различитих варијанти истог увода дао да је најзад спалио целокупан свој труд – дакле, залуд је покушавати кад нешто стварно не иде; најзад, Рамбер ме је научио да је Љубав божански дар, животни нектар, да се за љубав вреди борити и то борити се братски.

Не могу да се отмем утиску да текућа година све учесталије бива крунисана титулом „најгора“. Усадила се некако – и то не само код нас него и у свету – та несрећна навика да се најгрђи епитети додељују овом времену. А како и стати томе на пут? Желимо, али ова година заиста делује неприкосновена у својој вољи да нас изненађује. Но, ипак мислим да не треба занемарити окрутност неких прохујалих епоха и да не треба тако олако грдити време које је наше. Ипак је оно само наше. Никада пре није се на овај начин као данас могла осетити повезаност земаља и људи, нити стећи осећај да смо сви део једне велике целине и да кроз исто пролазимо. Ако нас је нечему научила Камијева Куга, нека то буде да се никада не треба предати, да се против непријатеља макар и оног „невидљивог“ треба борити и да се наша врлина показује у спремности да помогнемо другима. Нека се наше време памти по духу јединства и слоге, нека у њега буде отиснут жиг победе солидарности над егоцентризмом, човекољубља над цинизмом и истрајности над дефетизмом. И нека се о томе прича!

 Ками , куга , корона , епидемија , читање ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.