Ко је Ани Ерно?

           У четвртак, 6. октобра 2022, Шведска академија је објавила да је 115. добитник Нобелове награде за књижевност француска књижевница Ани Ерно (Annie Ernaux). У образложењу се истиче да јој се награда додељује због „храбрости и клиничке прецизности којом открива корене, отуђеност и колективна ограничења личног сећања“. Иако су код нас деведесетих година у београдској „Просвети“ објављена три њена романа, Нисам изашла из своје ноћи, Место под сунцем (награда Ренодо за 1983) и Једноставна страст, у српској јавности она је и даље непозната, јер су од њиховог објављивања прошле безмало три деценије. Ко је, дакле, Ани Ерно?

            Ани Ерно је шеснаести француски писац (седамнаести ако рачунамо и Бекета, који је своја најважнија дела написао на француском и објавио у Паризу!) који је добио Нобелову награду за књижевност, али је прва жена међу њима и тек седамнаеста жена међу 119 досадашњих добитника. Рођена је у једном малом месту у Нормандији 1. септембра 1940. у радничкој породици ниже класе, из које се она уздигла на један виши ниво завршивши студије књижевности и објављивањем првог романа Празни ормари (1974). Од тада до данас објавила је преко двадесет књига претежно аутобиографске инспирације којима је померала границе романескног и књижевног стваралаштва, потврђујући се као један од најзначајнијих француских писаца данашњице, чије је дело вољено и међу читалачком публиком, али и хваљено од стране критике, нарочито универзитетске, и коме је већ посвећен велики број научних скупова и докторских дисертација.

            У свом књижевном опусу она увек полази од аутобиографског (мада она сама одбија ту одредницу), од онога што је сама видела и проживела, како би описала свет, осећања и колективне емоције. Говорећи о себи, Ерно анализира време у којем живи и догађаје који су га обележили. Управо због тога се њено стваралаштво налази негде између књижевности, социологије и историје, а критика га често описује као ауто-социобиографију. И по томе је она јединствена. Увек је прва проговарала о темама и социјалним проблемима који нису били присутни у књижевности: од абортуса (у Празним ормарима и Догађају), преко тела, сексуалности и интимних односа (у Младићу), друштвених неједнакости и промене класе (у Годинама), женскости (Слеђена жена), смрти мајке (Једна жена) и оца (Место под сунцем), до стида, понижења, љубоморе или неспособности да човек види ко је заправо, како се истиче у образложењу за награду. Важно место у њеном приповедању имају, као и код Модијаноа, Време, меморија и заборав, али су битно различити у опусу два писца.

           Из средине из које је потекла Ерно црпи своје теме и идеје, али и говор и однос према појавама у друштву. Зато је њено писање „равно“, лишено украса, сувишних речи и поезије, тражења лепоте израза, дакле неутрално и сведено, блиско социолошком дискурсу, што објашњава одредницу ауто-социобиографија, мада она о себи најрадије говори као о „етнолошкињи саме себе“ а не као о књижевници. У првој изјави за медије рекла је да јој је додељивањем награде указана велика част, али и дата велика одговорност да „сведочи о једном облику исправности и правичности у односу на свет“.

           У маестралној књизи Године, објављеној 2008 (радује нас вест да ће се и код нас ускоро појавити у преводу!), Ани Ерно пише о добу између 1941. и 2006, а разлози њеног писања садржани су у првој и последњој реченици. Књигу отвара реченица „Све ће слике нестати“, а затвара је реченица „Спасити нешто од времена у ком више никада нећемо бити“. Реч је о књизи мемоарске прозе, у којој је радња записана кроз кратке и минуциозне фрагменте, а представљена је линеарно као и у осталим њеним књигама. Писана је у два наративна тока. Први је интимни, јер говори о ауторки књиге. Међутим, он је исписан у трећем лицу једнине, дакле личном се приступа са дистанцом. Други, пак, ток приповеда о колективу, заједници, али је он исписан у првом лицу множине, што му даје ноту интимног, јер долази до поистовећења колективног са личним. То је значајна иновација у аутобиографској књижевности, којом се интимна историја изједначава и ставља на исти ниво са историјом заједнице, што ову књигу чини ремек-делом (награде Маргерит Дирас, Франсоа Моријак, Стрега и др).

            Битна тема романâ Ани Ерно јесте и писање. Тек кад се запишу, ствари се могу сачувати и спасити од заборава. Зато је негде у дневнику Ани Ерно записала да „писање за њу није замена за љубав, већ нешто више од љубави или од живота“. Читајући њене кратке романе, ми се из реченице у реченицу непрестано уверавамо у истинитост тих речи.

             (Вечерње новости, 9.10.2022)

 Ани Ерно , француска књижевност , Нобелова награда ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.