ПАНОРАМА САВРЕМЕНИХ НАРАТОЛОШКИХ ПРОУЧАВАЊА (О ВИРТУЕЛНОМ И ВИРТУЕЛНОСТИ ПРИЧЕ)
„Ништа није ни како је било ни како ће бити, него онако како би могло бити и како, неким чудом, и јесте.” (Иво Андрић, Јелена, жена које нема)
Ако сте читали Борхесове приповетке, онда знате да се у њих улази као у мрачну шуму. Нипошто не ону дантеовску: постмодерни субјект нема повластицу наивности (У. Еко) и сигурност Дантеовог вјерују, према којем су човек и појаве овог света утврђене „истинама учитаним у вечно и онострано”[1], доступне кроз људску Реч, слику и прилику божје Речи. Борхесова прича се разлистава као палимпсест; непрестано отварајући нове алтернативе – напуштајући линеарну концепцију времена (дозвољавајући да време тече у различитим правцима, да се зауставља, да се уоквирава...), прича онемогућава сваки читаочев покушај да се у њеном свету разаберете, да препознате своју позицију, правац и смер кретања. Јасно позиционирање значило би дистанцирање – престанак игре – препознавање официјелног времена као основног, првог, Аутентичног. Није то, међутим, „простор слободних обличја”.[2] Улазак у Борхесову причу не тражи од вас да оставите сваку наду: ово је ипак свет у којем, ако постоји теорема о бесконачном мајмуну („Infinite monkey theorem”), онда постоји и свет у којем мајмун пише сва Шекспирова дела, и свет у којем је мајмун написао сва Шекспирова дела, и свет у којем Шекспир, дакако на куцаћој машини, пише теорему о бесконачном мајмуну, баш као и свет у којем Шекспир-демијург изнова куца сва књижевна дела које је Мајмун написао. „За разлику од Њутна и Шопенхауера”, каже Борхес, „ваш предак није веровао у једнообразно, апсолутно време. Веровао је у бескрајне временске низове, у разгранату, вртоглаву мрежу разилазећих, сустичућих и напоредних времена. Та потка различитих времена која се приближавају, рачвају, пресецају, или вековима остају међусобно непозната, обухвата све могућности. У већини тих времена ми не постојимо; у појединима постојите ви, али не и ја; у другим ја постојим а ви не; у некима постојимо обојица.”
Ово цепање извесности догађаја у причи, присуство потенцијалног али неоствареног, „рубови догађајности” и „цепање спектра бића” (фокус на „не-о-биствовљеност”, где су „есенцијалистички 'именски дискурси' замењени [...] глаголским, оним који указују на увек побуђујуће кретање, као чисто динамички дискурс”[3]), актуелни су проблеми савремене хуманистике (науке о књижевности, лингвистике, филозофије ума и језика, теорија идентитета), али и квантне физике, неуронаука и теорија еволуције, и као такви ушли су у књигу Виртуелни наратив: огледи из когнитивне наратологије проф. др Снежане Милосављевић Милић (Ниш/Сремски Карловци – Нови Сад: Филозофски факултет Универзитета у Нишу/Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2016). Ауторка нам показује да проучавање књижевности не мора бити поље ексклузивно резервисано за уско дефинисане дисциплине науке о књижевности. Енциклопедијски богата, истраживачки врло промућурна, интригантна и крајње савремена, студија Виртуелни наратив проф. Милосављевић Милић пружа нам увид у најновија наратолошка и, шире, когнитивистичка проучавања, сагледавајући их у вези са поступцима виртуелне приче и виртуелизације приче. Како се могу читати апокрифне биографије књижевних јунака? Како је Борисав Станковић трасирао путеве српског модернистичког романа? Како то да је негација једна „од поетичких константи Андрићевог приповедања”? Како разрешити контрадикторну логику Чеховљевих кратких прича, према којој „да нема оног што се није десило, не би било ни приче”[4]? И какве то везе има са квантном физиком? Ако сте заинтригирани, овај текст пружиће вам само скромни приказ дела проблематике који је обрађен у поменутој монографији; ауторка ових редова топло препоручује читање – и ишчитавање – студије проф. Милосављевић Милић, сматрајући да оно мора бити неизоставно штиво савременог, (и) ненаивног читаоца.
Вратимо се на причу о Борхесу с почетка овога текста. Није довољно само рећи да се рукавци Борхесове приче умножавају: у неким од прича постоји он, али не и ви; у другим сте причама ви, али не и Борхес; у трећој групи светова постојите обоје; у неким се причама можете срести, Борхес и ви; у неким другим причама ви сте Борхесов двојник, и са другим Борхесом се срећете у својеврсном судару светова; у неким световима до тог судара не може доћи и ви сте, као двојници, осуђени на самоћу, итд, итд. Овде смо изашли из утешног света дантеовске приче. Свет се умножио за (виртуелно) бесконачан број наратива, а како људски ум воли кохеренцију, ове приче нужно међусобно комуницирају, преливајући се једна у другу и стварајући нове и нове светове. Речју, како ћете разумети причу, не зависи од приче саме; проф. Милосављевић Милић примећује да су све такве верзије „делови наративног универзума (приче), заједнице свих његових јединки која функионише као фактор кохезије”, те додаје да се таква преплитања и повезивања дешавају у уму читаоца, још једном „виртуелном простору”.[5] Когнитивни наратолог своје истраживање препознаје на међи између онога шта је природа значења те онога шта прича (потенцијално) значи и „снаге наративног пријема, односно разумевања или когнитивних аспеката наратива”[6].
Средишњи проблем монографије проф. Милосављевић Милић оријентисан је око релације актуелно – могуће у наративу, који се види као текстуални универзум, и, шире, као наративни мултиверзум (сада приписан когницији појединачног читаоца), који се састоји од реализованих прича и могућих, алтернативних али неактуелизованих прича. Ауторка разликује виртуелне наративе према неколиким критеријумима; дата таксономија представља додатну вредност књиге, односно, показатељ је њене интерпретативно-апликативне функционалности.
С обзиром на степен актуализације, виртуелни наративи могу бити: 1. периферне могуће приче попут контраприповести (приче о алтернативним верзијама прошлости, бољој или горој, приче о пропуштеним приликама, те измаштавања будућности) и хипотетичких фокализација (када приповедач или књижевни јунак износи хипотезу о томе шта је могло или шта би могло бити да се нешто сагледало из одређене перспективе); 2. наративне негације (не-светови, не-догађаји, не-ликови, поништени, одсутни и непостојећи светови као наличја видљивог и актуелизованог, као у Андрићевој приповеци из мотоа овог текста); 3. поређења (шта је, заправо, поређење, и како оно функционише на когнитивном нивоу?)[7]; 4. симулирани наративи (када се јунаци у причи „претварају, свесно стварајући привид реалног”[8], односно, играју улоге и обмањују друге јунаке).
Ако виртуелне наративе проучавамо преко критеријума припадности, онда можемо разликовати виртуелне приче које припадају јунацима и приповедачима. „Као садржаји који припадају ликовима, алтернативни светови најчешће говоре о њиховим неоствареним жељама, надама, сновима, страховима, очекивањима”; овој групи виртуелних наратива припадају и снови и халуцинације јунака.[9] Путем виртуелних наратива књижевни јунаци остварују своје трансфикционалне идентитете, алтернативне, виртуелне биографије, чиме се продубљује и спецификује наша рецепција таквих јунака: „На прелазу из реализма у модернизам управо ће овај потенцијал субјективних аутокреација приповедачи искористити приликом потенцирања индивидуалне слике света”.[10]
Виртуелни наративи могу се разликовати и у погледу интензитета виртуелности, тј. степена одступања од реализоване приче. „Максимум одступања јавља се у контраприповестима – садржајима јунакових снова или халуцинација, затим у негацијама јер је у њима искључена било каква могућност да би се оно што се није десило, икада могло да деси. Остали типови: хипотетичке фокализације, поједини облици контраприповести, поређења, могу у различитом распону садржати потенцијал остварења. Тада кажемо да је могућност постојала, али да до реализације догађаја није дошло. Најмањи степен одступања актуелног и могућег садржи симулирани наратив, будући да се он 'реализује', али као лажна верзија.”[11] И на овом месту може се приметити широк херменеутички потенцијал теорије виртуелног наратива. Конкретно, уколико се ВН проучава у вези са особеностима појединачних књижевних периода, и притом пође од претпоставке да „степен одступања ВН од аутентизоване приче завис[и] од наративне истине актуелног света”, онда се може приметити да се у постмодернизму пре може говорити о виртуелности него о виртуелном наративу, јер се слабљењем или релативизовањем истине актуелног света неутралише разлика између виртуелног и актуелног.[12] С тим у вези изнова враћамо пажњу читалаца на Борхесове приповетке, чије импликације у домену онтолошког и епистемолошког далеко превазилазе констатације о игри као средишњем аспекту Борхесове поетике.
О виртуелној причи може се расправљати и у вези са експлицитношћу манифестације ВН, што је у директној вези са степеном учешћа читаоца, који, урањајући у текст, мора да попуни тј. конкретизује лагуне у њему („На таквим местима долази до синтезе два апекта виртуелности текста, будући да се могућа прича конкретизује у безброј могућих читалачких одговора”[13]), затим у вези са приповедним моделима кроз које се исказује (нарација, дијалог, монолог, доживљени говор, дескрипција) („Морфолошка варијантност ВН још једном потврђује интензитет његовог приповедног потенцијала као и његово лако прилагођавање различитим историјскопоетичким аспектима наратива”[14]), те у вези са распоредом ВН у причи.
Интерпретативне могућности које отвара когнитивна наратологија, а о којој се подробно говори у уводној студији ове монографије, те потенцијал истраживања виртуелне приче, посебно потврђују треће и четврто поглавље књиге, у оквиру којих ауторка чита, као студије случаја и у новом кључу, књижевне текстове из различитих књижевних периода – текстове Љубомира Ненадовића, Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Вељка Милићевића, Милутина Ускоковића, Боре Станковића, Станислава Кракова, Радосава Стојановића, А. П. Чехова, Мопасана, Стане Динић Скочајић, Иве Андрића и Милорада Павића. Избор проучаваних текстова неоспорно сведоче о томе да је књижевност препуна виртуелних прича. Међутим, истраживања „логике наративних могућности” у вези са опозицијом актуелно – могуће, а у оквиру науке о књижевности, новијег су датума и још увек нису довољно истражена. Монографија проф. Милосављевић Милић свакако представља значајан корак у том правцу; с тим у вези треба посебно нагласити то да је у питању пионирска монографија овог типа на нашим просторима. Осим тога, значајна је вредност ове монографије садржана у томе што пружа не само одличан увод у књижевна, књижевно-когнитивистичка и филозофска понирања у проблеме ума, језика и приче, за оне који са овим проблемима нису подробније упознати, већ да истовремено може бити крајње инспиративна искуснијим истраживачима у њиховим сопственим истраживањима, будући да пружа ерудитски, минуциозни увид у широко, мултидимензионално поље савремених схватања феномена виртуелног, разрађујући старе и стварајући нове рукавце његових могућих проучавања.
[1] С. Милинковић, Декамерон: књига о љубави, Београд: Архипелаг, 2011, стр. 32.
[2] Подсетимо се Гетеових „Мајки”, од којих стрепи чак и Мефистофелес: „al' u toj večito praznoj daljini ti ništa videti nećeš, nećeš korak svoj čuti, nit' naći čvrsta uporišta.”
[3] С. Милосављевић Милић, Виртуелни наратив: огледи из когнитивне наратологије, Ниш/Сремски Карловци – Нови Сад: Филозофски факултет Универзитета у Нишу/Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2016, стр. 89, 90.
[4] Исто, стр. 139.
[5] „У том погледу скуп интерпретативних стратегија индикативних за рецепцију рачвастих наративних светова може се једним делом приписати и пракси читања ВН у једнодимензионалним световима.” (Исто, стр. 118).
[6] Исто, стр. 21.
[7] „Бинарну структуру поредбених светова чини један актуелни и један виртуелни као-свет. Први припада фикционалним чињеницама из стварног света текста, док је други његова могућност, алтернативни подсвет. Сваки од њих се може гранати на мноштво других субсветова, али ће кључна дистинкција између њих увек остати.” (Исто, стр. 85). Ауторка виртуелни карактер поређења проучава ослањајући се на реторичку традицију, феноменологију, когнитивну психологију, теорију могућих светова, квантну физику, когнитивну и концептуалну семантику, когнитивну поетику, теорију текстуалних светова, те посткласичне наратолошке приступе световима приче.
[8] Исто, стр. 43.
[9] Исто, стр. 47.
[10] Исто, стр. 47.
[11] Исто, стр. 48.
[12] Исто, стр. 48, 41.
[13] Исто, стр. 49.
[14] Исто, стр. 50.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
