Започињемо овај текст постављајући проблем: да ли је могуће мислити о себи – о сопственом идентитету, сопственом животу – без да ту мисао не оденемо у рухо приче? Без обзира на то да ли на претходно питање одговорите потврдно или не, не можете порећи то да о себи и сопственом животу размишљате – понекад, увек – као о наративу: наративу који има свог протагонисту, своје догађаје и мотивације, временске и просторне координате, и, можда, своје сврхе. Да ли је тај наратив континуиран или не? Како повезујете рукавце своје сопствене приче? Чиме је ваша нарација одређена? Да ли се начин на који приповедате себи (и другима) о сопственој животној причи у неком тренутку променио? Због чега, на који начин? Да ли та прича има естетске квалитете? Да ли се и на које начине она разликује од, на пример, аутобиографског романа или биографског филма? Вратимо се на почетну реченицу овога текста: да ли је – и, ако јесте, због чега – она у вама активирала неку, макар базичну причу? Започињемо овај текст полазећи од хипотезе да је компетенција да стварамо и разумемо приче differentia specifica човека. Постоји корелација, једнозначна или не, између тога ко сте и како приповедате своју животну причу – и како разумете туђе приче.
Пролиферација појмова „наратив”, „наративни”, „наратолошки” у дискурсу савремених друштвених и хуманистичких научних дисциплина, те готово пословично коришћење ових појмова у нестручној јавности[1], на специфичан начин сведоче о времену у којем живимо: о потреби за поседовањем или обухватањем сопствене приче (и, по екстензији, граница сопственог идентитета), али и о потреби да се та прича исприча другима, да се препозна као релевантна, и као специфична и као заједничка. Не случајно подударан са „победом” неолиберализма[2] и постмодернизма на Западу, контекстуални заокрет који се у наратологији десио 80-их година 20. века (формирање или развој феминистичке, квир, постколонијалне теорије и критике, критичкe раснe теоријe, нови историзам, све чешће окретање дисциплина попут социологије, историје, антропологије, психологије, медицине наративним методама и принципима анализе ради разумевања како појединци и групе генеришу своја схватања друштвене стварности) указује на императив да се културне норме, вредности и веровања ишчитају у новим кодовима, а неретко представљају и покушај да се лично сведочанство препозна и као репрезент одређене идеолошке позиције и као активни чинилац борбе против актуелне економске и друштвено-политичке ситуације. До осамдесетих година наратологија је важила за формалну дисциплину, структуралистички оријентисану (и под јаким утицајем десосировске лингвистике): задатак који је требало испунити јесте проналажење универзалне граматике приче, система кодова и конвенција који управљају производњом значења унутар самог наративног текста. Од осамдесетих година приметан је помак у разумевању наратива као продукта ка разумевању наратива у његовом реципрочном односу према читаоцу/реципијенту. Отварањем наративне структуре створио се простор за проширење предмета проучавања у наратологији: до тада махом оријентисана према фикционалним причама (мада, уз неке знамените изузетке: сетимо се коментарисања модних часописа код Ролана Барта![3]), наратологија данас (посткласична наратологија) проучава наративе из свакодневног живота (real-life narratives), филмске наративе, наративе видео-игара, наратив у музици, у лирским жанровима, различитим визуелним и перформативним уметностима, наративе идентитета, правне и медицинске наративе, наративе реклама... И не, није све наратив, како се понекад малициозно коментарише већ поменута пролиферација термина који долазе из ове научне области. Оно што је, међутим, извесно, јесте да компетенцију за креирање и разумевање наратива деле сви људи и да ову компетенцију упошљавамо готово увек када покушавамо да учинимо смисленим и себе и свет око нас. Управо ова претпоставка трасира нове правце проучавања у оквиру савремене наратологије: правце који у центар истраживања стављају људске когнитивне способности – ментална оруђа и принципе когнитивне организације – на основу којих генеришемо и разумемо приче. У когнитивној наратологији тежиште се пребацује са наратива као продукта менталне активности на саму менталну активност која га креира и процесуира, односно на наративност као квалитет наратива – скаларну категорију, тј. скуп услова на основу којих нешто класификујемо као наратив или не. Природно, све области наративних проучавања које смо до сада представили изразито су отворене према знањима из других области, тј. наглашено су интердисциплинарног и трансдисциплинарног карактера. Очекивано, наратологија се служи знањима из домена лингвистике и преплиће са антропологијом, филозофијом, студијама културе и медија; али она се такође преплиће и са медицином, неуронаукама, информатичким наукама (вештачка интелигенција), квантном физиком... Речју, заокрет у наратолошким проучавањима, посебно онај који се везује за крај минулог века, проширио је и правце истраживања и могућности њихове апликације. Напомињемо да је овај наш преглед проучавања у посткласичној наратологији врло рудиментаран, те да као такав није без својих проблема и противуречности. Истовремено, дати је преглед намерно оскудан, јер се надамо да ћемо управо тако неке од читалаца инспирисати да и сами уроне у испитане и неиспитане проблеме који су у фокусу посткласичне наратологије.
Студентима Филозофског факултета Универзитета у Нишу, а посебно онима који су на србистичким студијама (ОАС, МАС, ДАС), те докторандима на програму Филологија, овом изазову могу приступити уз значајну подршку својих професора. На основним студијама Србистике од 2008. године у понуди је, као изборни, предмет Наратологија. У нашој се литератури полако одомаћује синтагма „нишки наратолошки круг”, која се превасходно односи на наставнике и сараднике Департмана за србистику. Наиме, од средине двехиљадитих година на нашем факултету интензивирала су се наратолошка проучавања, а предводник истих – професорка која је путем својих предавања и научних радова подучила и инспирисала генерације студената (од којих су неки данас професори и сарадници Департмана), јесте проф. др Снежана Милосављевић Милић. Поред ње, изразито наратолошку позицију у свом научном раду заузели су и проф. др Дејан Милутиновић, проф. др Јелена Јовановић, доц. др Мирјана Бојанић Ћирковић, те сарадници Департмана, мср Оливера Марковић и мср Христина Аксентијевић. Своја прегнућа на развоју и популаризацији наратологије поменути професори и сарадници остварују кроз научне публикације (научне монографије, радове у научним часописима и зборницима, уџбенике), предавања, те кроз учешћа на научним пројектима, конференцијама, округлим столовима, у летњим школама и радионицама. Када је реч о публикацијама, посебно је значајан међународни тематски вишејезични зборник радова From Narrative to Narrativity / Od narativa do narativnosti (ур. С. Милосављевић Милић, J. Јовановић, M. Бојанић Ћирковић, Ниш, 2018), међу чијим сарадницима су неки од најеминентнијих наратолога данашњице: Моника Флудерник, Мари-Лор Рајан, Волф Шмид, Валериј Тјупа, Питер Хун, Беата Томка.[4]
Заједно са појединим професорима и сарадницима некадашњег Департмана за српску и компаративну књижевност Факултета, професорка Милосављевић Милић је један од оснивача и управница Центра за наратолошке студије при Универзитету у Нишу, првог оваквог центра на простору Балкана и једног од ретких центара овог типа у свету. Сајт поменутог Центра је https://www.ni.ac.rs/univerzitet/centri-univerziteta/centar-za-naratoloske-studije. Центар координира и руководи следећим активностима: обједињује истраживања различитих профила у оквиру наратолошких истраживања; конципира и реализује истраживачке пројекте из области наратолошких истраживања и наратолошких студија; организује, сам или у сарадњи са другим научним институцијама, сарадњу између истраживача различитих основних дисциплина; сарађује са другим центрима за наратолошке студије у региону и иностранству на заједничким пројектима; организује предавања угледних гостију из земље, региона и иностранства; организује конференције, симпозијуме, саветовања, округле столове, радионице и летње школе из области наратологије, за истраживаче, раднике универзитета, студенте и ширу јавност; у оквиру пројеката, ангажује студенте докторских студија заинтересоване за наратолошка истраживања; објављује публикације из области наратолошких истраживања; ради на промоцији научних активности Филозофског факултета и Универзитета у Нишу у земљи и иностранству.[5] Центар је до сада организовао предавања угледних стручњака из иностранства (Центар за типологију и семиотику Руског државног универзитета за хуманистичке науке у Москви), као и са Универзитета у Београду, Крагујевцу и Нишу (циклуси предавања из области Студија сећања, Трансмедијалних студија, Књижевности и еротологије, Књижевности и емоција).
Напомињемо да је ово први из серије текстова које ћемо периодично, у наредних осам месеци, објављивати на Филоблогу. Циљ датог циклуса јесте упознавање наших студената, али и студената других факултета, те шире академске и неакадемске заједнице, са достигнућима класичне и посткласичне наратологије, а посебно са радом наратолога са Филозофског факултета у Нишу. Са тим циљем на уму у наредним месецима моћи ћете да читате о публикацијама наших наставника, докторским дисертацијама и мастер радовима који су израђени под њиховим менторством, те пројектима на којима наставници и сарадници Департмана за србистику учествују. Сазнаћете како се у посткласичној, и посебно когнитивној, наратологији промишљају неки стари и нови проблеми науке о књижевности: питања приповедања и његове виртуелности, саодноса приповедача и његових адресата, проблеми наративног идентитета, времена и простора у књижевности, те жанровска питања, и како се српска и општа књижевност читају кроз нове методолошке призме. Овај кратак водич није замишљен да буде само водич кроз академске дискусије: наратологија то у својој основи никада није. Прича о причи и причању је прича о људском идентитету.
[1] Up. „’Mislim da treba da zaboravimo kulturni narativ koji vodi ka osiromašenju narativa o položaju srpskog jezika i pisma, i koji se kosi sa narativom o trajnoj brizi za očuvanje nacionalnog identiteta koji podrazumeva narative kojima se neguju tradicionalne vrednosti i događaji koji svojim narativima utiču na našu sadašnjost.’ Ako mislite da ste razumeli šta sam rekla, znači da ste postali jezički snob i da pojma nemate šta je narativ. Njegovo veličanstvo narativ je jezički džoker koji uskače u sve sfere obraćanja i pisanja. U javnom govoru ga upotrebljavaju bukvalno svi - političari, analitičari, kritičari i naročito novinari, kojima ti narativi mogu da budu kontroverzni, kulturni, istorijski, geografski, pogrešni, ispravni, virtuelni, mogu da oblikuju svarnost, političke prilike i kulturne događaje i viđenja. To je nova pomodna, najsadržajnija i naispraznija reč naše jezičke svakodnevice... ili našeg svakodnevnog govornog i pisanog narativa.” (Преузето са: https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/4967908/narativ.html).
[2] Идеологије која подређује права појединца, радничка и друга социјална права идеји о тзв. слободном тржишту.
[3] Ролан Барт, Митологије (Mythologies, 1957). Листа феномена из свакодневнице коју Барт анализира је заиста импозантна: од реклама о детерџентима и сапунима, преко „Ајнштајновог мозга”, до насловне странице часописа Paris Match, који треба да оправда француску колонијалну супремацију.
[4] Према: Милосављевић Милић, С. „Центар за наратолошке студије – првих пет година рада”. Годишњак за српски језик, 2021, 365–366. <https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/casopisi/2021/godisnjak-za-srpski-jezik-19-2021>.
[5] Исто.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
