ШТА ЈЕ ФУНКЦИЈА УЗОРНЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ? (О МОНОГРАФИЈИ „КРОЗ ФИКЦИОНАЛНЕ СВЕТОВЕ” СНЕЖАНЕ МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ)
И у овом месецу настављамо са приказом рада нишких наратолога и промоцијом Центра за наратолошке студије Универзитета у Нишу (https://www.ni.ac.rs/univerzitet/centri-univerziteta/centar-za-naratoloske-studije, https://www.facebook.com/profile.php?id=100088043686228). У тексту о монографији Виртуелни наратив: огледи из когнитивне наратологије проф. др Снежане Милосављевић Милић, желели смо да упознамо читаоца Филоблога са најактуелнијим правцима наратолошких истраживања књижевног текста. Како је у поменутој студији проф. Милосављевић Милић убедљиво показала, нове теоријско-методолошке перспективе имају огроман потенцијал да „отворе” вишеструке рукавце фикционалних светова, издвоје аспекте књижевних текстова који у традиционалнијим облицима читања остају невидљиви или, у најбољем случају, нерелевантни, те да, у складу са тим, трасирају путеве ревалоризације књижевноисторијских феномена. Ауторкина монографија Кроз фикционалне светове (Ниш: Филозофски факултет Универзитета, 2020), која је предмет овог блог уноса, представља скуп ауторкиних научних студија првобитно публикованих у часописима и зборницима радова са домаћих и међународних научних скупова. Дата монографија треба да, према нашој процени, превасходно укаже на херменеутичке могућности употребе теоријских појмова и оруђа из домена посткласичне наратологије. Према речима једног од рецензената ове публикације, проф. др Драгане Вукићевић, дати текстови незаобилазни су у „новим генолошким мапирањима кратке приче, лирске прозе, метаприче, криптоприче, микрожанрова”. За претпостављеног читаоца овог блога (тренутне и будуће студенте књижевности), „монографија је значајна јер инспирише проблемски приступ и провоцира преиспитивање разумевања саме приче, феномена наративне екстензије, жанровских метаморфоза, интимне меморије текста” (Вукићевић 2020). Имајући у виду таквог читаоца, у овом ћемо се кратком приказу осврнути на само две студије из дате монографије (од укупно четрнаест), и то на оне у којима се обрађују књижевни текстови писаца који су неозаобилазни како у наставним програмима предмета Српски језик и књижевност (у гимназијама и средњим школама), тако и на студијама националне филологије.
1. Нова читања Јакова Игњатовића. Користећи се, као главном методолошком окосницом, когнитивном наратологијом, проф. Милосављевић Милић врло успешно расветљава разлоге јаза између естетских квалитета богатог (и жанровски разуђеног) стваралачког опуса Јакова Игњатовића, са једне стране, и релативно стабилне читалачке рецепције тог дела, са друге. С тим у вези студија У мноштву Игњатовићевих светова издваја, као основни, проблем дијахронијске стабилности искуственог универзума читалачке публике, као услова разумевања приче, тј. урањања у наратив. Другим речима, поставља се следеће питање: каква искуства, знања и вредности Игњатовић замишља да његова публика поседује, градећи чудне, трагичне, смешне, гротескне, реалне, паралелне и вишеструке, актуелне и виртуелне, примарне и периферне светове у својим књижевним текстовима, и колико од тих знања, искустава и вредности уграђених у текст савремени читалац може препознати – и да ли та (не)способност утиче на ефекте урањања у свет приче и препознавање засићености тог света. Усредсређујући се на динамичке аспекте интерпретације дириговане наративном прогресијом, тачније, на начин на који текст позива читаоца да активира одређена знања (когнитивне оквире), ауторка нам у новом светлу показује пуноћу Игњатовићеве фикције, односно механизме захваљујући којима та фикција функционише (преламање бидермајерске слике кроз миметички модус; ширење граница поетике реалистичке приче кроз неактуелизоване наративе). Чувени Шамика Кирић, јунак романа Вечити младожења, кроз овакву визуру добија нове, комплексне контуре: „Идентитет јунака се [...] више уобличава преко онога што он није (‘младожења’), него преко другог, експлицитног атрибута карактеризације (‘галантом’)” (Милосављевић Милић 2020: 16). Атрибут „вечитог младожење” постаје израз интерменталне свести колективног јунака, артикулација психолошких, етичких и културних димензија света приче, јер, како ауторка проницљиво додаје, Игњатовићеви јунаци су „представљени готово увек на фону јавног, манифестног живота, и окренути тој сфери видљивог”, због чега се профилишу „у деловању, у међусобној интеракцији”, кроз „хронотоп јавног простора” (2020: 17). Када је реч о ефекту засићености света приче, проф. Милосављевић Милић указује на још један неистражени аспект Игњатовићевих светова – споредне и епизодне ликове, те њихов статус „прикривеног трансфикционалног идентитета”:
„Епизодни или ‘минорни ликови’ код Игњатовића су не ретко слични, иако носе различита имена и појављују се у различитим текстовима. [...] То су оне Игњатовићеве Пеле и Персе, или Гледићке, лукаве и лицемерне жене, спремне да другом напакосте, сплеткарошице којима циљ оправдава средство. То су они помало идеалистички духови, штетни и себи и другима, Пера, или Васа, то су они лукави фишкали, Берберићи, Лисовићи, Бабоње, који економски упропашћавају главне јунаке. Когнитивни оквир перцепције ових ликова остаје непромењен, они се ‘селе’ из једног у други свет приче, а идентитетска разлика остаје само у домену именовања [...]” (2020: 21–22).
На крају, и не мање важно, проф. Милосављевић Милић ће указати на релације између неких елемената Игњатовићевог мемоарског приповедања и наративних поступака које писац користи у својим фикционалним романима и приповеткама, изричући став да „‘Мемоари’ представљају релевантан интерпретативни оквир, нарочито када се разматра позиционирање приповедача и природа идеолошке интенције у Игњатовићевој фикционалној прози” (2020: 26).
2. Нова читања Петра Кочића. Значајан корак ка померању хоризоната интерпретације српских писаца проф. Милосављевић Милић начинила је и у вези са тумачењем прозе раног Петра Кочића. Означавајући Кочићеве приче (Јелике и оморике, Кроз маглу, Кроз свјетлост, У магли, Пјесма младости, Јајце) као поетску/лирску прозу или песме у прози, ауторка разматра саодносе наративних и имагинативних поетских исказа у њима, те шири књижевноисторијски контекст у који су оне уроњене, односно упућује на учешће различитих поетичких стратегија који су на делу при обликовању таквога дискурса. Као одраз раних модернистичких тенденција у српској књижевности, Кочићеве песме у прози формирају се на фону европског симболизма и у делимичној опречности према претходном реалистичком раздобљу. Преовлађујуће лирско начело, којим се редукује наративност таквога текста, превасходно се код Кочића остварује кроз симболистички тип песничких слика: оваква имагинативна песничка слика „носи сложена значења и вишеструке, чак и амбивалентне функције”, бивајући „истовремено и стилска и генеричка и периодизацијска дистинктивна ознака” (Милосављевић Милић 2020: 75). Дати имагинативи више не служе (само) као референцијалне ознаке наратива (бартовска средства за остваривање „l’effet de réel”) јер текстуалне стратегије усмеравају читање ка тумачењу датих песничких слика као симболичких језгара, аналогијских преносника душевних стања лирских субјеката (нпр. Јелике и оморике), те као хетеротопијских аспеката наративног универзума. Када је реч о варирању приповедног потенцијала Кочићевих песама у прози, исти се креће од изразито дескриптивно-симболичких остварења у којима се догађајност своди на низање пожељних, али неостварених (виртуелних) наратива, преко прича у којима се наративни динамизам остварује путем песрпективизације приче, до текстова који су блиски приповеткама реалистичког проседеа и у којима већи степен догађајности истовремено значи и већу артифицијелност песничке слике (јер симболи које песничка слика активира не делују довољно мотивисано будући да нису срасли са наративном секвенцом). Већи удео наративног у Кочићевим песмама у прози типично се остварује активирањем интертекстуалних, посебно фолклорних образаца (идила, одисејевски мотив, сиже поклоничког путовања, епско страдање, отмица девојке, одбегла млада, присилна удаја), те романтичарских топоса (умрла драга, херојска прошлост, мистификација природе), али и употребом реалистичке мотивације и хронотопа (Милосављевић Милић 2020: 86). Дате матрице функционишу као минималне или редуковане приче које се у конкретном тексту могу или не морају даље наративизовати, али које се као приче остварују, када се једном на њих укаже, кроз менталне репрезентације читаоца. Побрајајући главне облике наративизације и наративне редукције у раним Кочићевим текстовима, проф. Милосављевић Милић (2020: 87) наглашава да „Кочићеви текстови у време када су се јавили већ су били изданци модернизма, а оно што их је издвајало у уметничком погледу, у односу на исте жанровске појаве (нпр. песме у прози Дучића и Ускоковића), јесте, између осталог, свежина песничких слика и емоционални ангажман ауторског (лирског субјекта) гласа.”. Притом, промена поетичке парадигме у прози Петра Кочића у потпуности се уклапа у, за његово време актуелне, књижевне токове у Европи. Условно издвајајући два типа модернистичке прозе – традиционални модернизам и модерну традицију – ауторка ће Кочића уврстити у потоњи тип (првој грани модернистичке прозе припадају писци попут А. П. Чехова). За разлику од првог типа манифестације модернизма, где текст задржава традиционална (реалистичка) формална приповедна обележја, али се модернизује изнутра (кроз виртуелне наративе и виртуелну нарацију), модерна традиција – или симболистичка проза, као у случају Кочића – мења формална обележја прозног дискурса, али задржава обрасце „менталн[ог] чин[а] креирања света приче као когнитивног оквира” (Милосављевић Милић 2020: 88).
Као што смо на почетку истакли, задатак овог кратког осврта био је да читаоца упозна са интригантним читањима књижевних текстова који се сматрају или одвећ традиционалним или већ „прочитаним”. Притом, треба имати у виду то да нисмо ништа казали о другим истраживачким темама обухваћеним монографијом: когнитивнонаратолошкој ревизији појма дескрипције („когнитивни дескриптивни оквир”) и типовима описа у приповеткама Милована Глишића, мотиву катабазе у српској народној, реалистичкој и раној модернистичкој приповеци, историјском роману (Слика владара између историјске и књижевне нарације у роману У фронт Владана Ђорђевића), жанровској полиморфности поетске прозе Блаже Конеског, ауторкином атипичном читању једног циклуса приповедака Иве Андрића (о сељаку Витомиру), грађењу наративног идентитета у роману Мамац Давида Албахарија, фикцијском уоквиравању жанра рецепта и других облика процедуралног дискурса у књизи Савети за лакши живот Горана Петровића, поетици кратке приче у вези са збирком Мале приче Радована Белог Марковића (Колико су мале мале приче), те освртима (књижевна метакритика, метаисторија и метатеорија) на приступе књижевности Бранка Лазаревића, Стевана Раичковића, Душана Иванића (Од импресије до методе – читање поезије у критици Бранка Лазаревића; Песник и његов двојник – уз есеје Бранка Миљковића; Линија магле и волшебни саговорник – Раде Драинац у есејима Стевана Раичковића; Методолошка упоришта у Иванићевом проучавању поетике приповедања српског реализма). Можда је ову проблемско-тематску разноврсност требало истаћи на самом почетку. Њоме се свакако потврђује оцена проф. др Драгане Вукићевић, да је монографија проф. Милосављевић Милић незаобилазна „због методолошке актуелности, због уочавања новог интерпретативног потенцијала књижевног текста, због реактуелизације заборављених текстова, због инспиративног критичког читања које се може генерисати на дела различитих писаца”. И, додаћемо, студије из ове монографије чине оно што свака добра књижевна критика и треба да чини – да у читаоцу пробуди жељу за читањем.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
