ДА МОЖЕ "SI" ДА ПРОМЕНИ ТОК ЖИВОТА

У сусрет Награди Гонкур - српски избор 2023:

Brigitte Giraud, Vivre vite (Flammarion, 2022)

Да Брижит Жиро није освојила награду Гонкур 2022. Да сам завршила Кундерино дело или шетала по овом сунчаном дану, уместо што сам у једном даху прочитала Vivre vite. Да председник жирија није одлучио у корист ове књиге. Да Клод није одлучио да 22. јуна 1999. године позајми мотор и крене на посао и да Брижит Жиро није толико година враћала филм и тражила разлоге који би омогућили да се избегне несрећа. Да, да, да... Познато је да бисмо са једним „да“ променили след догађаја и ток живота. Познато је да бисмо загрлили оне које више не можемо, да бисмо рекли оно што нисмо, или ублажили оно што јесмо. Можда бисмо и живели другачије или били неко други. „Можда“ је бескорисно, али вам омогућава да сањате, замишљате, маштате и, понекад, покушате да разумете. То је оно што Брижит Жиро покушава већ 20 година, након губитка мужа у страшној несрећи на мотоциклу. За сваки „узрок“, ауторка нам пружа по једно поглавље објашњења препуно емоција, бола и туге. Осећамо, 20 година касније, сву патњу која је тишти, осећамо пулс живота који сваки ред текста доноси, а који оживљава успомену на Клода.

Ово је роман који вас чини психотерапеутом и пријатељем, очевицем и пролазником. Ово је дело о потрази за смислом тамо где га нема, о потрази за одговором на питање „зашто“, о потрази за једним „како“. Како је ова несрећа дошла без упозорења, без икаквих назнака да ће се десити? Ово је потресна прича, током које се идентификујемо, овде, сада, тамо, сутра, за три дана, следеће године. Књига која поставља питање које сви себи постављамо: шта би било кад би било? Ауторка нам нуди ретроспективу механизама који су, према њеним речима, довели до несреће. Веродостојни узроци, посматрани из више углова, замршени сценарији, мање-више сумануте хипотезе. Како је то поздравити се са неким данас и не видети га сутра? Док сам читала ово дело, питала сам се шта је тачно била замисао Брижит Жиро? Разумети? Дати смисао? Одбацити судбину? Борити се против неправде? Запамтити? Сачувати од заборава? Умањити осећај кривице? Замишљам рад, бол, вољу да прође кроз све поново, да реконструише цео догађај и оживи успомену на вољеног човека.

Композиција дела је веома важна: пролог и пре свега епилог који су вредни дивљења својом прецизношћу и емотивношћу, а између њих низ „Да“, као слагалица различитих сцена које су претходиле драми. Брижит Жиро кондиционалним реченицама као да жели да спречи несрећу, замишљајући шта је то могло спречити да се једно „Да” оствари, доводећи, на тај начин, у питање појам судбине. Саосећамо са ауторком која интимну и приватну драму претвара у универзално искуство жалости.

Након што сам прочитала Vivre vite, пожелела сам да истражим књижевни опус Брижит Жиро, а нарочито да прочитам књигу коју је написала непосредно након смрти свог мужа. Дело À présent је много снажније, много упечатљивије, много емотивније. У свакој реченици осећа се бол, у свакој реченици ауторка показује колико тешко подноси губитак и колико жали што није живела другачије. Стил је једнако добар, флуидан, композиција ритмична, у ритму овог губитка, као сваки корак напред који нас приближава неминовној трагедији. Ниједан знак је није упозорио да из секунде у секунд њен живот више неће бити оно што је био, ниједан лептир није се зауставио на њеном прозору да јој шапне „ваш муж се придружио другом свету“.

Управо је изгубила мужа. Она, која је имала све што је потребно да буде срећна, али ништа није предосетила, а сада је прекасно. Сада мора да се побрине за сахрану. Сада мора да настави да живи, да преживи. Сада мора да обузда бес и учинити га снагом. Она је та која остаје и која мора да се суочи са жаљењем, она која схвата да нису искористили све ситнице које им је живот дао. Ову животну лекцију Брижит Жиро нам доноси у овом кратком роману писаном у првом лицу са трезвеношћу, оштром прецизношћу речи, без задржавања на болу, избегавајући и најмањи патос, што причи даје много снаге и интензитета. Кроз читаво дело ауторка поучава, говори о суровости живота, о томе како је имати па немати, а посебно бих истакла одломак који је толико снажан и који свако од нас треба да прочита пре него што помисли да му треба више од онога што има:

„Била сам и забринута и нервозна, али била сам срећна. Зашто не знамо ове ствари? Зашто их не ценимо? Зато што верујемо да ће сутра бити боље, очекујемо више, сматрамо да је садашњост безвреднија од будућности. Чекамо да се уселимо у нову, већу кућу са двориштем, чекамо да будемо на одмору, чекамо друго дете, чекамо да објавимо књигу, чекамо да имамо пара да бисмо радили мање, чекамо да будемо слободни. Гледамо у будућност. Чекамо да будемо мирни, чекамо сутра. Чекањем трошимо узалуд сваки дан, доживљавамо га као пролазно стање, не мирујемо.“ (À présent, Stock, 2001, стр. 75)

 Награда Гонкур српски избор , француска књижевност , Брижит Жиро , Гонкурова награда ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.