Игра је одвајкада саставни део дечјег живота, због тога је одавно и предмет научних истраживања. Постоје различити (психолошки, педагошки, социолошки, антрополошки, етнолошки) приступи дечјој игри и развијене су различите теорије о њој. Теоријски концепти који су се бавили психологијом дечје игре углавном третирају дечју игру као активност са наглашеним когнитивним, едукативним, комуникацијско-симболичким вредностима, допуњеним и функцијом физичког развоја (Милосављевић, 2011). Важна је за развој, у свим његовим аспектима.
Пијаже (Пијаже, 1990) игру изучава као развојни феномен у склопу општег и посебно, у оквиру когнитивног развоја. Он разликује четири категорије игре. То су:
а) функционална игра или "игра вежбе" која је првобитни облик игре који се јавља на сензомоторном нивоу; покретање ручица, ножица и главе, подизање, окретање, пужење, хватање, гужвање, грижење, стајање и пењање за сасвим мало дете имају улогу упознавања себе и света.
б) симболичка игра која достиже свој врхунац између 2-3 и 5-6 године; дете се игра „као да“ игара, храни и кажњава играчаке, разговара са њима, игра се улога (лекара, трговца, поштара, кувара), имитира.
ц) упоредо са симболичком игром развија се стваралачка игра; цртање, писање, грађење кула, игра пластелином, певање, причање прича, слагања слагалица...
д) игра са правилима замењује симболичку игру и зачетак је социјализације и моралности детета; игре са правилима су друштвене игре попут „човече не љути се“, жмурке, игре картама идт.
Према Пијажеовом схватању суштина игре је у томе да дете прилагођавајући се свету око себе располаже и делом активности којима прилагођава свет себи, спонтано, слободно, без било каквих принуда и казни.
Према психоаналитичкој теорији дете прибегава игри јер у њој влада "принцип задовољства", супротно "принципу реалности" који влада у стварности. Игра има креативну функцију у настојању детета да створи свој сопствени свет у коме су објекти распоређени на нов начин, а сама та активност детету причињава задовољство (Брковић, 1996). Ипак, полазећи од своје основне тезе да је свако понашање одређено импулсима ида и ега, психоаналитичари сматрају да је игру могуће користи за откривање унутрашњих конфликта. Дете, у игри може да понавља и непријатне доживљаје, са тежњом да редукује напетост активним овладавањем конфликтном ситуацијом, односно анксиозношћу коју су ти непријатни доживљаји изазвали. Или да агресивна испољавања, строго забрањена у стварности, усмери на активности и објекте у игри. Зато игра може да буде и терапеутско средство.
Савремене теорије игре истичу да кроз процес игре, деца комуницирају са својим окружењем и граде поверење у свет (Chafel, 1991). Како развој језика код деце заостаје за њиховим когнитивним развојем, она о томе шта се дешава у њиховом свету комуницирају кроз игру. Своје забринутости, страхове, фантазије и кривицу усмеравају на играчке, уместо на људе. У том процесу, деца су безбедна, не боје се ни сопствених, а ни туђих осећања и реакција јер им игра омогућава да се дистанцирају од стварног света догађаја и искустава која могу бити непријатна, болна, па и трауматска. У игри, акт се одвија у фантазији, па деца не бивају преплављена својим поступцима. И сама стварност и њени исходи се у игри могу модификовати, мењати, прилагођавати; могу се разматрати нове могућности, налазити боља решења, што није ништа друго но учење стратегија превладавања стреса, у сигурном окружењу, у сопственој режији. Дете се игра осећањима, чиме их износи на површину и на отвореном се суочава са њима и учи како да их контролише или напусти (Axline, 1947). На овај начин облокована решења и усвојене стратегије могу се касније примењивати у стварности и помоћи деци да се боље носе са стварним проблемима и преузму контролу над својим животом.
Управо је одигравање својих искуства и осећања, као најприроднији самоисцељитељски процес у који деца могу да се укључе, основа на којој лежи терапија игром као метод психотерапијског рада. Овај метод обухвата широко поље терапеутских интервенција, базираних на игри, чија је намена да помогну детету да се избори са проблемима или достигне жељене циљеве (Љубомировић и сар.,2015). Развојна ограничења у експресивним и рецептивним вештинама језика и апстрактном размишљању, и последично боље изражавање својих мисли и осећања кроз неку конкретну активност играчкама и материјалима него самим речима (Љубомировић и сар., 2015), учинили су да дечја игра буде вреднована као важно средство за разумевање и лечење дечијих проблема и патњи.
А ако погледате дете које се игра учиниће вам се да је игра само лако, спонтано, забавно трошење времена. Најважнија караткеристика игре је, заправо, задовољство које се осећа током те активности. У томе је сва њена (едукативна и исцелитељска) моћ.
Литература:
Axline, V. (1947). Play therapy: The inner dynamics of childhood. Cambridge, MA: Houghton Mifflin.
Брковић, А. Д. (1996). Развојна психологија. Учитељски факултет.
Chafel, J. A. (1991). The play of children: Developmental processes and policy implications. In Child and Youth Care Forum (Vol. 20, No. 2, pp. 115-132). Kluwer Academic Publishers-Human Sciences Press.
Ljubomirović, N., Srećković, N., & Rangelov, A. (2015). Children's expression through play therapy. Psihijatrija danas, 47(2), 93-103.
Милосављевић, Т. (2011). Старе игре и нове игрице, Традиционална естетска култура – Игра, Универзитет у Нишу и Центар за научна истраживања САНУ, Ниш, стр 175 – 180 ИСБН 978–86–7025–553–1
Pijaže, Ž. (1990). Psihologija deteta. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
