Књиге и литература

TRADUTTORE, TRADITTORE: У МЕАНДРИМА ПРЕВОДИЛАЧКОГ УМЕЋА (ПРВИ ДЕО)

22. септембар 2022. Књиге и литература
Фото галерија Коментари
823 речи, ~4 минута читања

0%

О аутору

Невенка Баланесковић студенткиња на Департману за француски језик и књижевност
Knjige /

Преводилац је као човек који заволи и одгаји нахоче, а кад га изведе на пут и поведе у свет, сви се диве његовом „биолошком оцу“, а он као добри поочим није љубоморан, напротив врло је поносан, знајући да је ту и тамо подвалио и подметнуо своју душу; ако се пак деси да то „дете“ направи штогод саблажњиво, очух се учини невештим и прстом покаже на правог оца као јединог кривца. Јасно је да ту постоје љубавне везе, а до њих долази тако што се на први поглед, тј. на прво читање, јаве неки тајанствени одјеци које би Бодлер назвао „кореспонденцијама“, овога пута не између песника и оностраног, него између песника и преводиоца, који, кад га привуче најпре наслов, а онда још више идеја, одлучи да посвети превођењу своје најлепше тренутке у које се неминовно укључује и онострано, аналогно ономе које је обузимало песника док је песму писао. Сваки преводилац је и занатлија тешкога заната, као кујунџија који стрпљиво исцртава свој филигран на металу који се никад неће расточити.

Како ради преводилац? Као и песник, јер он је песник из сенке: рухо је његово, а биће је песниково. И ради како мора, како су му шапнули „с оне стране“. А рекли су му ово: речи имаш у изобиљу, синтаксу сведи на нужно, падеже можеш понекад и да побркаш, можеш да измишљаш не тражећи одобрење од мудрих језикословаца, држи се ритма и риме, то су највеће чари. И они који су смислили слободне стихове, били су највећи мајстори сонета.

С обзиром на задата правила, у свом преводилачком раду бирала сам најкраће речи са најбогатијим садржајем и никад се нисам либила да посегнем преко тараба које политички распарчавају територију нашег језика. Имајући у виду да је мени германистика прво и заувек прво поље рада, строго се држим њиховог „наци“-језикословија (шаљиво подсећање на фанатично језичко чистунство у немачком језику подстакнуто нацизмом у време Хитлера, поприлично задржано до данашњега дана, а истовремено, овим старословенским обликом именице језикословље, подсећање на нашу немарност према српском језику и нашу претерану пријемчивост за све што долази из туђине), а то је: туђице ми нису потребне, осим у крајњој нужди. Мој омиљени „бувљак“ су гомиле синонима, по којима могу да претурам до миле воље док не пронађем „крпицу“ која ми је потребна да њоме покријем голотињу у стиху који стрпљиво чека тај тренутак.

Наш народ има изреку „На мрзана кућа остаје“, што би отприлике значило да миљеници одлазе од родитеља, а она („мрска“) деца коју су најмање мазили и пазили остају код њих и наслеђују кућу. Тако сам ја имала посебну одбојност према Бодлеру и његовом Цвећу зла, али се испоставило да је баш он био тај који је најзахвалнији за преводилачки рад. Препевавање није интерлинеарни превод, наравно, далеко од тога! Преводилац заправо види живи догађај у свим његовим бојама и кретњама и онда га описује – транскрибује. Ако осети да су одређене речи значајне да баш оне остану, да су изабране с одређеним циљем, онда је дужан да их се држи и у преводу. С обзиром на живописност Бодлерових песама, превођење је права гозба, чак и кад су понуђене разне лешине, мртваци, гробнице и црви. За мене је најтежи Верленов стих: по једна или две речи у стиху, значење мора да буде строго одређено, а уз то обавезна рима, па све спаковано у музичку реченицу.

Превођење је време велике усресређености када „претраживач“ у нашем мозгу ради тако да и нас саме понекад изненади. Један такав тренутак имала сам преводећу Бодлерову песму Spleen: Quand le ciel bas et lourd... Слика је следећа: цела земља је приказана као мемљива апсана, где је нада са великим Н приказана као бедни слепи миш који покушава из ње да побегне итд.; трећа строфа тој постојећој апсани додаје и временске прилике које повећавају већ постојећу тескобу, јер млазеви кише остављају траг који наликује на додатне гвоздене шипке на прозорима, а све то треба да се римује са изразом „одвратних паука“ (просте риме нису никако дозвољене!). И онда крене бесомучно тражење речи и однекуд искочи реч „салаука“ - врло лепо, али, да ли то уопште постоји и шта то значи? Срећом, интернет је ту и он ми каже: „Салаука је свако невреме: олујни ветар, лед, јаки пљускови са бујицама, такође и зимска мећава, сметови и побеснела кошава.“ Или: „Пљушчина која кида кишобране, јер не знаш са које стране ветар дува и из којег правца киша пада, далʼ из неба или из земље и како год да се окренеш, не гине ти нови кишобран. У сленгу се салаука користи као опис особе која је исто тако нагла, надире ненадано из свих праваца, њене капи шибају у очи и ломи при сучељавању, тако да ти не гине неки завој или гипс.“ Дивно! Постоји, дакле, именица од које је лако направити глагол. Није романтизам да морам да пазим на узвишени регистар, већ Бодлер с којим можемо да се ваљамо и по „блату“ регионалног говора или чак сленга. Јер уметност је, као и умеће превођења, духовно преображавање и неопходно преиначење стварности у Лепо.

превођење , француски језик , француска књижевност , Бодлер ,

Фото галерија

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600