Конкурс за Светосавску награду за ученике средњих школа и гимназија - друга награда
На овогодишњем Конкурсу за Светосавску награду за ученике средњих школа и гимназија, који традиционално организује Департман за србистику, друга награда припала је Јани Павловић, ученици трећег разреда СШ „Душан Тривунац Драгош” из Сврљига (ментор Кристина Гаврић). Њен текст можете прочитати у наставку.
Похвала Светом Сави
Свевремено и безвремено, као Господње, над свим Српством се уздиже име старца, који би рођен, да својим телом, изједначивши га са храстовим дрветом, заложи ватру, као витлајемску, у пештери рађања једнога народа, и њом почне да кали веру у вечност и Христа. Горео је он као дете у тој ватри, да би постао дим и пепео, из кога ће, као у данима постања, израсти продуховљен и богоносан патрон читавог српског народа. И управо, из беле земље у коју полеже млади, још духовно неузрасли Растко, израсте духовник у црном, прозорљиви учитељ и отац народа, Сава Српски.
Богољубив и мироносан, као јеванђелски, био је живот Савин, јер он и његове речи, иђаху земљом као да ходочасте, као да, тада несловенсном народу доносе беседе из завета или са Богородичине горе на Атосу, те такав принос, на небесном жртвенику свег православља, постаде луча на полиjeлејима нових, усрдних храмова. Савина жртва пред Србима засија васкршњом светлошћу и указа им светлост Јерусалима, те оне, прожевши се неизмерном вером, дадоше нову, синкретичну целост која се уздиже над овом земљом и даде јој аманет небески. Тако, вера хришћанска, сједињена са душом новог апостола, и син Господњи, у једноме спојен са владаревим сином, дадоше Српству вековно православно крштење, дадоше светосавље!
Вера и молитва Светог Саве, дале су благодат Србима, јер је, молећи се за оне који још нису сазнања понели крст, био и сам благословен даром да учи и да буде научен да спозна и другима оличи свет противан негроманцији земаљског и ниског, да вида, води и пише. Благослов који је примио са неба, био је дар духовног оца и аманет родитеља да утемељи земљу народношћу, дајући веру, књиге и језик. Сава беше први међу Србима благословен даром да богоноси речима, пишући јединствена, аутентична дела, којима српска књижевност изађе из оквира преводне. Његов књижевни рад је, као и његова испосница у Кареји, био чврсто увезан, са аманетом књижевника, православних и византијских, и са ћирилометодијевским језичким наслеђем, које, још у Расу за њега представљаше житијски узор, али ипак, као и вера у Срба, другојачији, засебан и узвишен. Он мења језик књижевности и темељи га, као какав канон, усавршава га, и доводи у нове оквире, које позлаћује. Када Сава, у житијама свога оца, говори о Хиландару, или када излаже повест о смрти Симеоновој и трима стварима које су му евхарастијски насушне, користи се језиком, који узвишеношћу својом, понесе Доментијана, да би га он назвао медословесним, и који такав постаде достојан Симеонове, али и Христове жртве. Насупрот овом се, у типицима, срећемо са језиком другачијег духа, ближим људству и народном језику, који је, утолико заслужан за постизање извесне блискости са читатељем, Савиним духовним чедом. Симболика коју он користи у Симеоновим житијама оставља снажан утисак, кроз који Савин рад доживљавамо као источник непресушне благодати. Сава нас благосиља кроз своја дела, и њима поучена, српска књижевност постаје литургијски устројена, те свако научен његовим примером, носи лучу сазнања и благодати, као причест речима, осећајући учињену Савину молитвену жртву.
Савина благодат се, тако, оваплоти на читав народ, који, нагоњен снагом своје вере и усрдношћу своје наде, позлати Саву песмама и предањима. Тако је, о Савиној
узвишености певано десетерачки, јер он не даде харчити свога родитеља, ни своју децу, коју одбрани од паше и Турака, који се, на крају, сужњима једнако, његовом лику поклонише. Свети у предањима бива Божији посланик, који стоји између Срба и греха, те их наводи на послушање и молитву, окреће од прелести.
Али, ко је Саву одвраћао од прелести, и да ли је, испуњен надом кадткад плакао мислећи да чини зло? Управо је, хваљеног Саву, од свега штитио Растко. Млади, неузрасли Растко, био је покровитељ народног покровитеља, јер је он, под Савину камилавку ставио знање и одредио поглед на световно. Он је плакао из монаха Саве, спреченог да манастире обилази бос, он је грцао над самртном постељом свога оца, Немање, он је, са Савом, исплакао све благодатне молитвене сузе. Плакао је и над удесом српског народа, када не позна ред, који је, као хладно вино на двору, чинио његов отац, он је, и у Царству небеском, праштајући заплакао, када су Исмаилићани стигли на Врачар. Благословено љубављу и сузама, Растково чело обасјава Савин ореол и чини га истинитим и светлим, а старац, и даље, као младо храстово дрво, узраста у нама, да бисмо сви ми, узрасли у Христу!
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
