КОНКУРС ЗА СВЕТОСАВСКУ НАГРАДУ ЗА УЧЕНИКЕ СРЕДЊИХ ШКОЛА И ГИМНАЗИЈА - ТРЕЋА НАГРАДА
Последњи текст о овогодишњем Конкурсу за Светосавску награду за ученике средњих школа и гимназија резервисан је за добитнике треће награде – радове Богдана Милаковића, ученика четвртог разреда Пожаревачке гимназије (ментор Марија Запутил), и Јање Филиповић, ученице првог разреда гимназије „9. мај” из Ниша (ментор Катарина Илић).
Још једном, честитамо свим добитницима, као и њиховим менторима!
СВЕТЛОСТ СВЕТОСАВЉА (рад Богдана Милаковића)
Данас постоје бројни изрази захвалности делу и лику Светог Саве, и сваке се године уочи Савиндана сетимо његовог значаја за српско православље, културу и образовање. Колико год инспиративани били биографски подаци, увек ме разнежи чињеница да је све што је чинио било плод искрене љубави према Богу и племенитости карактера. Одбацујући племићку титулу и привилегије, Сава је направио први корак достојан дивљења, док су остали превазишли очекивања и уздигли га у небеске висине, дајући му ореол свеца.
Да бисмо боље разумели богоугодне путеве Светог Саве и схватили луцидност његове личности, морамо се вратити у време када је све започело (и наше постојање уједно), осамсто година у прошлост, у квазисрпску државицу, недефинисану и верски неодређену. Знатижељан и проницљив, златокоси дечак осећао је усхићеност слушајући најлепше неисцрпне приче монаха. Уз мирисе тамјана и оскудно светло лојаница, упијао је живописна казивања. О свеобухватној, прожимајућој, узвишеној љубави. О потпуној ослобођености од материјалног, слабости и грехова. О блиставости Јеванђеља, по чијим се учењима живи без зависти, мржње и охолости. Створивши импресију да је Бог једина „светлост и нада”, и да је човеково постојање оправдано само ако му служи, Растко одабира пут духовника. Урођен осећај блискости са Господом охрабрује га да из манастирских ћелија делује сврсисходно у смислу далекосежности просветитељске мисије. Руковођен непогрешивом интуицијом, Сава преобраћа незнабошце у православне хришћане нудећи себе као пример, бивајући „жива вера”. Пастир изгубљенима и учитељ неукима, корачао је хитро и смело прашњавим каменитим стазама, босим стопалима која крваре, али не боле, јер му то не дозвољава снага воље. Прелазећи километарске раздаљине између Синаја, Палестине, Грчке и Србије, овај господин космополита свуда бива радо прихваћен и његове се речи слушају исијавајући притом светлошћу и ведрином. Висок и мршав, али никако слаб, замишљен, али не и изгубљен, показује немањићку прагматичност у историјским тренуцима одлуке коме ће се „приклонити царство”. Дипломатским умећем изабира себе, своју цркву и самосталност, не вређајући друге и не замерајући им се. Умео је речитошћу гвоздена врата да отвара и да стеченим ауторитетом културно уздигне Србију и верски је православно утемељи. Зарађено парче грчке земље употребио је да подигне српски Хиландар, а виђене лепоте византијске културе пројектовао је у лепе, камене, беле и обојене цркве попут Студенице и Жиче. Вечити путник одмарао се једино пишући законике, писма, црквене рукописе, знајући да се писана реч не може оповргнути или нестати попут изречене. Књигама је највише веровао, људе је алтруистички прихватао, родитеље поштовао – отуда се сва нежност излила у Житије Светом Симеону. Великодушан према другима, нарочито сиротињи, проналазио је начине да помагне, лечећи додиром жезла, појећи лековитим водама или мудрим саветима којима је заустављао злонамернике, а грешнике враћао у крило Божије.
Целокупан живот био је испосничко путовање којим је усмерио ток наше историје и дефинисао национално биће. Начинио је Србију господственом и достојанственом смештајући је у врх европске цивилизације. Ходочасник Богу и народу постао је интернационално, а наше, свето име. Са друге стране, народ се захваљује подижући му школе, цркве, храмове, пишући најлепшу поезију, анегдоте и легенде. Све ово било би недовољно ако светосавље не би живело. Љубав, скромност, знање – његови су путокази. „Ако су путеви прави, ноге се неће спотицати” – Сава је свој део прешао, остало је на нама.
МОЈА ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ (рад Јање Филиповић)
Легенде о Светом Сави важан су део српске културе и фолклора. У легендама и причама се често јавља као мудрац и учитељ. Он искуства несебично дели са другима и млађим генерацијама. Легенде о Светом Сави пуне су важних порука које уче понашању у складу са врлином.
Растко Немањић је рођен као трећи син жупана Стефана Немање и његове жене Ане, и то у време када су мислили да су сувише стари да имају децу. Од њега се очекивало, као и од сваког принца, да обједини и ојача државу. Међутим, како је одрастао, то га је све мање занимало, одлучио је да свој живот окрене Богу и цркви. Родитељи су мислили да ће он њих да чува када остаре јер је био њихов мезимац. Растко је више волео да чита Свето писмо и легенде о хришћанским свецима и мученицима, и да пости више него да ужива у весељу и забави. Отац му је дао да управља Захумљем, али он је одлучио да прати своје снове. Када је чуо да иза Солуна постоји место под именом ,,Света Гора” где су само монаси који су своји живот растеретили свега телесног и материјалног и посветили се Богу, Растка је срце вукло да оде тамо, јер овде у Србији није могао да испуни своје снове. Све ово је натерало Растка да размисли о бегу у Свету Гору јер је знао да му то родитељи неће допустити. Растко одлучи да побегне у Свету Гору и започне свој монашки живот. Тада је добио монашко име Сава. Стефан Немања је то подржао.
У народу су многе легенде везане за Светог Саву. Легенда каже да је Свети Сава народ учио вери, писмености, доброти, племенитости, да је монахе и свештенике цркава учио хришћанству. Срби јесу у то време примили хришћанство, али само властела, док је обичан народ и даље имао предхришћанске обичаје. Сматра се да је Свети Сава један од људи који је ојачао хришћанску веру у српском народу.
Историјски извори говоре да је врло могуће да је сам Стефан Немања, по угледу на грчке василисе (титула античких царева), најмлађег сина послао да служи у цркви јер је схватио да је црква јако битна за учвршћивање средњовековне државе. Касније су и остали млађи синови (до краља Милутина) постајали архиепископи.
Свети Сава је значајан јер је своје образовање пренео на српски двор. До тада су Срби припадали грчкој цркви, имали су грчке попове, грчког архиепископа, а са Светим Савом смо добили српске свештенике и архиепископе. Значај Савиног дела је велики, јер је у то време државна и црквена власт била јако блиска. Јачина једне државе је зависила од јачине и аутономије цркве. Стефан Првовенчани је добио круну од римског папе, а затим га је поново Свети Сава крунисао у Жичи. Видимо важност Савиног дела у ојачању православне цркве јер би у супротном Срби били католици.
Значај Савиних снова и Савиних дела je велики за српски народ. Веровао је у свој пут и након великих искушења и великих одрицања победио је у својој борби. Његова борба није била себична и материјална већ много узвишенија. Борио се за хришћанство и за српску цркву, борио се и за своју државу, али другачије од своје браће – његово оружје су биле књиге и речи. Борио се за писменост и правду. Из његових дела и из легенди закључујемо да је био смирен и мудар човек кога је увек водила вера.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
